Српско коло

Стр. 2 .

СРПСКО

коло

Год. VIII.

Банија је као Богом створена за напредно сточарство, воћарство и виноградарство. Она може, ако се земља људски обрађује, уродити и са доста жита, да исхрани све своје становнике, па да га се и прода на страну. Али, опет, више је створена за сточарство, воћарство и виноградарство. Јер, има у њој пространих брдовитих крајева, гдје је земља преслаба за жита и гдје се зато не исплаћује сијање усјева толико, да буде главно занимање човјеку ратару. Али ливада, каквих има Банија, нема много, и ријетко се гдје може боље узгајати стока добра као у Банији. Па има крајева, гдје је ратар већ почео одгајати бољу врсту стоке, и пођу ли у раду око увађања боље пасмине крупне и ситне стоке и власти на руку ратару, сточарство ће у Банији процвјетати и постати извор лијепих прихода нашим ратарима. Дабогме, да ратар мора мало и слушати од напреднијих људи и читати, како се поступа с ливадама, да носе више сијена и отаве, како се праве вјештачке ливаде, како се тимари стока код напредних људи ратара, па с временом да се баци и на оснивање мљекарских задруга, кад уведе бољу пасмину говеда. А како би воћарство могло напредовати, то види свако, ко има очи, и завирио је макар на трен у Банију. Само што наш ратар држи да воћци не треба његе као ни дивљем глогу; што не пази на избор добрих врста воћа; што не умије оно воћа бољег, које има, спаковати, нити послати у свијет да се прода; нарочито што не оплемењује и не милује шљиве и не ствара задруга за прераду шљиве у ракију, пекмез, |суву шљиву, како то раде србијански сељаци, који сваке године просјечно продаду саме суве шљиве за 12 милиона динара. Но има једна грана ратарства, која је до сад била посве запуштена код бановачких ратара, осим оних близу града Петриње. То је виноградарство. А виноградарство би, да је среће, морало управо цвјетати и још више него цвјетати у Банији, тако је она погодна за ову грану привредну. Али, од кад је почела харати пероноспора, а негдје и филоксера, ратари су посве забаталили виноградарство. Нису они ни помислили на риголисање, на сађење друге врсте лозе, на прскање против пероноспоре. „Тако је било и за цара Соломуна, па је болест сама од себе прешла. Пријећи ће и ова" — говорили су ратари, кад би их ко стао корити због немара. И тако су виногради, и што их је прије било, посве пропали, и једно врело богатог прихода за ратара посве засушило. Али, и у том у задње дане настаје промјена на боље. Како чујем, у вргомоском котару почели су ратари на више страна, а осо-

бито у селу Перни, радити на подизању нових винограда. У Перни је први учитељ „велеиздајник" Милош Боројевић дао потицај за ово. Сада опет учитељ Пајо Радојчевић у овој паметној ствари води ратаре. Био сам с неким ратарима, који не могу да га се доста нахвале ради овог. Чујемо да се и у парохији попа „велеиздајника* Николе Милића почиње радити на овом, у котару писаровинском. Главно је да се отпочело. За ратара је најбоља школа очевидни примјер, пракса. Пред неколико година Ђуро Јовановић, ратар „велеиздајник", увео је први гвоздени плуг. Сад их има у оном крају већ сијасет. Тако ће бити и с виноградима. Ми позивамо сву сеоску господу у Банији, нека иду ратарима на руку у овом и нека му предњаче. Дужност би била и „Савеза Српских Земљорадничких Задуга" да обрати особиту пажњу на ово. Обратио би се и на власти. Али наше власти учили су до сад, да само глобе ратаре, а не да му ма у чему добру и напредну иду на руку. Добро би било, кад би неки ратари из Баније преко својих земљорадничких задруга и Савеза послали одраслију дјецу, дјечаке од својих 16 година доље у Фрушку гору, у Сријем, да се код фрушкогорских виноградара практично поуче, како се поступа с виноградима и вином. Ово би била боља школа од ма какве праве школе. Дјечаци би за двије године много научили и постали прави учитељи народни у свом крају. Лијепа је Банија, али је заостао био српски ратаруњој. Садсето мијења, сваки дан уноси нешто ново и напредно у живот Срба Бановаца. Банија се буди и ми се надамо, да неће требати дуго, па да се Банија, што се тиче напретка, иримакне напредним српским крајевима. Бановац.

Русија. Најстарија прошлост Руса. Живот руског народа у она најстарија, прадавна времена није нам познат, као ни живот других народа. Јер тада су људи били на ниском степену, слични животињама. Такви богме нису знали писати ни записивати, шта се догађа код њих, па да то ми сад знамо читајући. Али, и у оно доба, неколико стотина година само прије Христова рођења, па до Деветог вијека послије Христова рођења, мало нам је шта познато о Русима, док о другим народима, који су тада живјели у јужној и западној Европи, знамо много. Јер ни у то доба још Руси, као ни други Словени, нису имали својих