Српско коло

Врој 14.

Загреб, у четвртак 8. (21.) априла 1910.

Год. УШ.

Излази сваког четвртка у недјељи «** Цијена га Дуетро-Угареку : иа годину К 3 20 на по године К 1'80 на четврт. год. К '80 Зв друге зенље : на годину 5 круна. Појединв бројеви 10 ПОТ.

К0Ј10

НАРОДНИ ЛИСТ

Огласи рачунају се по цјеновнику Ако се више од три пута увршћују, рачунају се јефтиније • • • Уреаништво се налази у Николићевој улици бр. 8. Писма се шаљу уредништву „СРПСКОГ КОЛА народног лисга". Руко— писи ге нс вракају. —

Издаје: Друштво „Српско Коло" (Д.-Д.)

Уређује: Уредништво „Србобрана*

Ми и народ. Једном се не могу никад начудити код наших ратара. У свом приватном животу, у свом сеоском друштву српски ратар управо презире човјека хвалисава, брбљава, који много и лако обећава. Блебетало, лажа, брбло — тако он зове те људе, и ништа им не вјерује. Он воли човјека озбиљна, који мало говори, а много ради; мало обећава, али обећано испуњава; не хвалише се и не прчи, ван се држи скромно. Тако ратар у приватном животу. И ово је једна врло лијепа страна нашег ратара. На њој се може много тога чврстог сазидати. И зато би свако морао помислити, да је наш ратар такав и у политици: да презире оне који обећавају народу олако златна брда; да се не поводи за онима који се лупају у прса и вичу, како су они највећи и једини пријатељи народни; да се гади оних који сваког другог што не мисли као они, називају лоповом, ружећи га горе од најјезичније бабе. Ко позна ратара по оном горе, морао би мислити да је исти и у политици. Камо наше лијепе среће, да је тако. Али ту долази оно чуђење моје. Ратар је у политици посве другачији. Он се ту прелако да завести од свакојаких лажа, који му обећавају, и што не тражи, како вели војвода Драшко за лукавог дужда латинског. Никакво обећање у политици не чини му се немогуће. Ко му више обећа, за тим он више иде. Кад су кортеши радикалски размилили се били кроз народ и дерали се, како ће подијелити манастирске земље међу народ, како ће од Георгија Бранковића, покојног патријарха одузети Даљ, Борово и Бијело Брдо, па то исто учинити с њима, како ће укинути парохијал, ратар им је викао: Живјели, ми смо ваши, с вама и у гору и у воду! Кад оне тобожње социјалисте иду по Војводини од села до села и обе^авају диобу све земље, неки рај на земљи, говоре како неће бити у њиховој држави чиновника, попова, војске, пореза, и шта ја све знам, ратар мисли да је то светиња, једна света истина.

Па да барем овакви људи рекну, да ће њихова обећања бити испуњена за каквих 500 година, хајде-де. Али они говоре тако магловито, као да ће све сутра бити што они обећавају, чим они добију већину у сабору. И наш иначе озбиљни, трезвени ратар, који зна како је тешко , једну њиву ддобрити, добру стоку отхранити, . једну згвадицу саградити, мисли, да се друштво- чљудЛто и држава може тако лако преобразити. Зашто то? Ја мислим зато, што ратар господу и државу држи за неке чудотворце. Он је на своје очи гледао, како држава и господа раде шта хоће, стварају законе, укидају их, руше, газе, па мисли да они могу ске што хоће. А ово је велико наше зло. Знамо ево, шта су радикали обећавали учинити, кад преузму владу у нашој народној автономији. Па дошли оу на њу и шта се догодило. Остао парохијал; манастири нису подијељени, него њихову земљу узимају у закуп туђинци, а од закупнине добивају калуђери лијепе плаће, сијасет штокаквих чиновника вуку други дио прихода, трећи дио поједоше чланови Саборског Одбора, идући по комисијама, а маљушни дио преостаје за српску школу и цркву; по Даљу се опет шири патријарх. И сад је настало зло. Народ је преварен и огорчен. Сад не вјерују никоме, па је тиме ометено и онима да раде у народу, који долазе к њему с најчистијим жељама, најпоштенијим намјерама и најбољом вољом за озбиљни народни рад, без великих ријечи и без торба набијених обећањима. Јер народ није дијете, кога можеш заварати обећањима. Народ памти што му обећаш, а не заборавља као дијете, да га опет можеш преварити новим обећањем. Народу се мора поштено рећи, што се може, а што не може; шта Је могуће одмах, а шта у даљем и најдаљем времену. Боље је имати мање људи у табору, али озбиљних и свјесних, који знаду шта могу и хоће, него војску људи намамљених сваковрсним неиспуњивим обећањима, која ће прснути на сва четири вјетра, чим види, да од обећања нема ништа.

Нувајт е и остављајте сваки број овога листа, јер ће ва* требати и послије, да га читате. . ': СА ,М 1ш

шж