Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

коло

Гол. VIII.

Вато ми нисмо нигда и нећемо ни у будуће обећавати немогућег народу ни у државној политици, ни у нашој народној црквеној автономији. За нас народ није дијете, није ствар, о којој ће се надлицитиривати политичари. Народ је нама друштво, састављено из људи зрелих и озбиљних, које је срамота варати; из наше браће, којој се не смије лагати; народ је нама извор из ког смо и ми потекли, наш отац и маш, који нас родише. Зато нећемо народа варати, обмањивати, замамљивати лажним обећањима, да се преко његових измучених леђа попнемо до господства, части и блага свјетског. Ми ћемо бити свом народу искрени, као брату или родитељу; ми ћемо му рећи све његове добре и рђаве стране; ми ћемо му казивати само једно: све што је могуће учинићемо и сами, и преко државе и преко народне црквене автономије за тебе, народе, јер чинећи то за тебе, чинимо и за се, јер и ми смо народ. Нећемо ти ласкати, подваљивати, опанак љубити, како ти је рекао на једном збору неки радикални првак, који те је други пут у друштву, кад ниси чуо, назвао марвом. Ти ниси за нас марва, али ни Бог безгрешни. Ти си човјек као и ми сви, имаш мана и добрих страна, помагаћемо ти да се лишиш првих, и да умножиш дзуге, волећи те као брата човјека, као и себе, корећи те и хвалећи, кад заслужиш, као што то чинимо и из себе. Коме се све ово чини мало, не мора бити с нама. Никога не силимо и не називамо издајицом и лоповом, ако неће с нама. Није нас све Бог створио на један калуп-, па не могу сви бити ни самосталци, ако смо то ми. Једино морамо сви настојати да будемо што врједнији, просвјећенији, богатији и поштенији. У том сви Срби морају бити странка једна. Ко хоће с нама након овог, шго рекосмо. нека нам приђе. Биће му топло у нашем друштву, у ком влада српска љубав и братство. А,

Сељади и новац. Кадгод ми говоримо о каквој мани Србина сељака, морамо имати више тога на уму: Прво то, да је Србин ратар великом већином неписмен, а и они писмени да су слабо просвећени. Друго то, да је Србин сељак стотинама година живео у највећој беди, најпре у ропству старе српске властеле, па онда Турака, и најзад официра граничарских, рђава чиновништва и спахија у неким крајевима. А беда и ропство убијају душу и добар осећај. У беди и ропству човек лако огруби, постане немилосрдан, превише себирад и лако занемари све, осим оног што је потребно да се нахрани.

Није стога чудо, ако сељак не мари за оне ствари, које се не тичу толико баш њега самог главом, него свега народа; није чудо, ако наш тежак много пута за помоћ малу или новац поклони се пред силом, у незнању изда народну ствар; није чудо, ако се много пута држи на страни силе против слабих и малених, мањих од њега, ако држи уз рђаву насилну господу и насилну власт. Јер, колико је наш ратар заостао био у свему, могао би и горих ствари чинити, а да му не смеш много замерати? Зато ми сви добро знамо, како су понегде ратари за какву малу корист: цестицу, потпорицу за цркву или школу, и слично, код избора држали уз рђаву владу; да су многи за 20 К гласали за најгоре непријатеље нашег народа, а да друго и не спомињемо. Но и то се мења. Српски тежак уочује већ, да је корист свију српских крајева преча од користи једног краја, и да је корист свију Срба претежнија од користи појединца. Дошао је до тог српски ратар читајући, мислећи, слушајући поучне речи просвећених људи. Па тако ми сада, хвала Богу, знамо примера, као из котара вргомоског на пример, где неки ратари добиваху 200 К да гласају за радикала 1908. године, па они то нису хтели учинити. Ми знамо, како су последње две године многи Срби ратари волели и глобе свакојаке плаћати, него дати руку Рауховим слугама, да ће бити уз Рауха. Срби ратари дошли су до тог, да народ није врсна одржати на животу милостиња и добра воља силника, него једино његова марљивост, поштење, чисти образ и чврстоћа његове душе, коју ништа није врсно савити или скршити. Но ми знадемо још један красан пример за то. Сељаци у парохији Српска Капела крај Беловара наумили су били пред неку годину да праве нови стан свом попу. Зато им је већ пре била одређена и потпора од владе. Они су требали, чим скупе оно, што су на се распорезали за градњу, замолити од владе, да им даде ону већ пре одређену потпору. Али у то је дошао Раух. И ти српски сељаци били су толико поносити и толико несебични, те су закључили, да од једног Рауха неће молити потпоре за српску цркву, од човека који пљује на све српско, па и на српску веру и цркву. Они су били одлучили, да и ону своту, коју је влада обећала, сами распорежу на се и саграде стан једино својим новчаним средствима. Ови Срби ратари били су и претерани у овом, јер она потпора владина није ишла из Раухова џепа, него из џепа целе земље, дакле и њихова. Они не би били погрешили, да су