Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

Из истог места- пише нам ратар Милорад Вечејац, како су Срби после оног изборног збора ишли у српске гостионице, а не у швапске, па како се говорило ту о прогонима Рауховим и о велеиздајницима. Затим пише дословце ово: „Народ је викао: Живели велеиздајници, живео српски народ и викао је народ великим гласом: Живели Прибићевићи и сви велеиздајници. Народу су биле пуне очи суза, па и мени, који вам ово пишем. А богме су многи и шкринули зубима. У мени је дрхтало срце, ваљда би се тукао с киме, али опет, чекај ону народну: „Кад оснажи моја десна рука, Допануће душман триста мука." Стога нисам могао трпети, морао сам вам јавити." Пише у том писму овај ратар, како су Срби изгубили своја права у Угарској, како су их особито Кошутовци прогонили, па вели: „Потраје ли тако дуже, Мађари ћемо бити сви ми Срби, искорениће се српска земља, где тече мед и млеко, најбогатија српска крајина." Али ми велимо, где је оволико српске свести у ратара, неће Срби пропасти, буду ли само сложни, мудри и радини. Жалосно Србовање. Пише нам пријатељ из Бабина Потока у Лици: „Ја сам многе људе позивао да се претплате на „Српско Коло". Али наши људи жале дати за своју корист и своје дјеце, за своју поуку и забаву новчић. А када дођу у гостиону, онда: Де, брате, ко може више попити. Када се напију, тада се лупају руком у прса и вичу: „Ја сам Србин! Нека мени ко каже, да нијесам Србин. Гдје је тај чово? Нека ми скине капу моју." Онда не жали нико изгубити свој дан или два, да не ради, и потроши 10—20 К. Па нам пише тај пријатељ, какб Срби сељаци иду да пазаре неком франковцу, и ако ^ма Срба трговаца, честитих и поштених људи и добрих Срба. А многи Муслимани (што народ каже „Турци"), кад иду на сајам у Оточац, неће у дућан франковцу, него Србину. Дакле, Муслимани боље воле Србима, него они Срби, што се пјани лупају у прса и вичу, како су они неки велики и страшни Срби. Није Србин онај, ко пјан, па макар и тријезан, само виче: Србин сам, него онај, ко помаже Србе у свему, ко подупире српску књигу и новину, ко сам гледа да нешто научи, да што више привриједи. Треба рећи гласно и јасно: Србин сам, али то само није доста. По готово, кад говориш да си Србин, а подупиреш српске Душмане и пушташ да пропада свака добра српска ствар.

Из Старог Села (код Топуског) нам пише један ратар, да познати свједок Акуртијев, радикал Пајо Бусић води парбу с цијелим селом ради неког млина, па видећи, да нема право, још пријети људима, како би се „могло некоме смркнути", јер он има толико хиљада у џепу, да већ „лају једна на другу и псују богове једна другој", гурајући се, па не зна ни онако што ће с њима. За те хиљаде да он може наћи човјека, који ће учинити, штогод он зажели. Упозоравамо области на овог опасног човјека. Да која хиљада није дошла у његов џеп за Раухове владе из земаљске касе? Даље се тужи овај ратар, како области у горњокарловачком владичанству споро уредују. Они већ дуже, двије године, траже да се поправи црква, и пријети опасност, да ће штета бити још већа, ако се то чим прије не учини. А у Плашком се то завлачи. Онда се тужи, што је одређено, да се црква осигура код талијанског друштва. Свраћамо пажњу епархијских власти у Плашком на ове народне жалбе. У писму вели овај сељак: „Кад они што од нас траже, ми морамо намах дати, а они нама не даду да ми поправимо своју свету цркву са својим сузама и трудом." Не треба пустити, да се народ овако мора жалити, можда само због наше спорости. ^

Брди Насрадин-хоџе. Насрадин-хоџи пређе миш преко брка, а он брже боље скочи, докопа нож, те: фис! и откине брке. Стану се људи чудити и смијати му се, што уради од брка, па га запитају:" — Бога ти, хоџа, шта то уради: јеси ли побудалио? Зашто откиде брке, што ти је миш преко њих прешао? Зар није било мирисне водице и сафуна, па да их опереш, но толику бруку од себе да градиш? — Није мени стало за једним мишем, [што ми је преко брка прешао — одговори хоџа но се бојим да и други миши то не виде, па не начине пут преко њих; а то ме мрзи, па волим их откинути. Народна приповијетка.

Кренуо отац и син у крађу, па мало придоцнили. Сину се учинило, да је близу свануће, па ће оцу: — Осванусмо, бабо! — А он ће му: Шути! Нећемо, не дао Бог, синко! Народна приповијетка.