Српско коло

Стр, 4.

СРГ1СК0 коло

Год. VIII.

свега, не будите охоли умом и срцем својим: сви смо ми смртни, данас живи, а сутра у гробу У дому свом не љенчарите, припажавајте сами, како се ради посао и онда ће бити реда, не ће се намјерник гост смијати ни дому вашем, ни обједу вашем Кад путујете по земљама својима и туђима, не допуштајте слугама да вријеђају житеље ни по селима, ни по пољима, да вас послије не проклињу Више од свега штујте госта, ма од куд дошао, био човјек прост или угледан Све сам увијек сам радио, што је потребно, нисам се ослањао ни на војводе, ни на судије; нисам допуштао силнима да вријеђају ни тежака човјека ни сиротне удовице И много других паметних поука написао је за дјецу своју, а сачувало се то све до данас. б.

(Наставак).

„Копилане, Страхинићу бане! „А што ли си, влашче, премислило? „Нијес' ово бабе Шумадијске, „Да разгониш и да набрекујеш, „Но је ово силан Влах-Алија, „Што с' не боји цара ни везира, „Што ј' у цара војске државине, „Чини ми се сва царева војска, „Као мрави по зеленој трави; „А ти, море! мегдан да дијелиш!" То му рече, -бојно копље пушти, Од прве га обранити шћаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Како копље на планини звизну, Соко ђого паде на кољена, Изнад њега копље прелетило, Ударило о камен студени, На троје се копље саломило: До јабуке и до десне руке. Док сатрше она копља бојна, Потегоше перне буздоване: Кад удара силан Влах-Алија, Кад удара Страхинића бана, Из седла га коњу изгоњаше, А на уши ђогу нагоњаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Што га данас у Србина нема, У Србина, нити у Турчина, Узмахује и главом и снагом, Те у седло баца господара; Кад удара Страхинићу бане Мучну алу силна Влах-Алију, Из седла га маћи не могаше,

Тону вранцу коњу до кољена У земљицу ноге све четири. Буздохане перне поломише, Поломише, и пера просуше, Па су бритке сабље повадили, Да јуначки мејдан подијеле. Но да видиш Страхинића бана! Каку има сабљу о појасу: Ковала су сабљу два ковача, Два ковача и три помагача, Од неђеље опет до неђеље, Од челика сабљу претопили, У острицу сабљу угодили; Турчин ману, а дочека бане, На сабљу му сабљу дочекао, По поли му сабљу пресјекао, Виђе бане, па се разрадова, Љуто сави и отуд и отуд, Е да би му главу осјекао, Јал' Турчину руке обранио; Удари се јунак на јунака, Неда Турчин главу укинути, Неда своје руке иштетити, Но се брани с оном половином: Половину на врат натураше, И својега врата заклоњаше, И банову сабљу оштрпкује, Све откида по комат и комат. Обадвије сабље исјекоше, До балчака сабље догонише, Побацише њине одломчине, Од хитријех коња одскочише, За бјела се грла доватише, Те се двије але понијеше На Голечу на равној планини; Носише се љетни дан до подне, Док Турчина пјене попануше, Бијеле су како горски снијег, Страхин-бана бјеле, па крваве, Искрвави низ прси хаљине, Искрвави чизме обадвије. А кад бану мука досадила, Тада бане ријеч проговара: „Љубо моја, тебе Бог убио! „Које јаде гледаш на планини? „Но ти подби један комат сабље, „Удри, љубо, мене, ја Турчина: „Мисли, љубо, кога теби драго." Али Турчин љуто проговара: „Душо моја, Страхинова љубо! „Немој мене, но удри Страхина, „Нигда њему мила бити нећеш, „Пријекорна бити до вијека: „Кориће те јутром и вечером, „Ђе си била самном под чадором; „Мене бити мила до вијека, „Одвешћу те Једренету граду, „Наредићу тридест слушкињица,