Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

моћ прискоче. Ко се не може ни да сјети ударца судбе, што га постиже, а да му срце не задрхће и ледени трнци да му не прострује тијелом, тај је готов, сам је себе осудио. Ко не смије у очи погледати страшној и црној својој судбини, биће му до задњег даха његова црна и страшна, јер гдје би се такав осмјелио, да се са судбом својом у коштац ухвати, кад јој ни у мислима у око загледати не смије! Али, кад се човјек радо у мислима својима забавља несрећом, која га је стигла, не зато да у сузама и кукању даде одушке својој тузи, ван зато, да му сјећање на тешке ударце судбине испуни срце пркосом; груди распали силном жудњом да судби својој други правац даде; песнице сажме у један страшан и грчевит стисак, чвршћи од челичне кругље — онда знај да ће се тај човјек отети својој тешкој судби, да његовој жудњи и вољи ништа под небом неће одољети. Ко се под сваким ударцем у животу усправља још пркоснији и поноснији; ко у невољи и несрећи, што га је снашла, налази оружја, да јој се извине из загрљаја; коме несрећа није врсна сломити вјере у се, храбрости и смјелости, него му само даје науку, какав мора бити, шта мора чинити и како се владати, да више у невољу не запане, а садашњој се отме — тај ће из сваке невоље излазити још врснији за живот и напредак. Коме несрећа може бити извор будуће среће, то је човјек, томе ће кад тад срећа засјати на његову мучном путу кроз живот. Такви смо ми Срби, и зато ми имамо будућности, зато ћемо ми Срби тако сигурно, као што је оно сунце, што над нама сја, дочекати лијепе и свијетле дане српске. Не дочекати, лажем. Бабе чекају скрштених руку и опуштена тијела. Ми ћемо их мишицама својима отети из шкрте руке српског усуда, извојеваћемо их. За то нам је јемац наш Видовдан српски. На Видов дан 1389. године пропало је српско царство; срушила се под ударцем турске силе и српске неслоге у страшној крвавој битци зграда, коју је српско племе зидало, од кад се доселило са сјевера на југ у вијеку седмом па до таца. То је био тако страховит ударац за српски народ, да га је мало који народ на свијету доживио осим нас. И пред том несрећом својом није српски народ кукавички затворио очи, није му она могла ни окрњити, а камо ли убити вјере у српску будућност, у нови српски живот. Тај страшни догађај опјевао је српски народ као и какву највећу побједу. Опјевао је и јуначку борбу својих предака у тој крвавој битци, и неслогу њихову, која је довела до

пораза. Није затајио ни гријеха свога, ни силе душманске, ни јунаштва српског, ни пропасти српске. И вијековима и вијековима пјевао је о том српски народ, а уз пјесму играла му је крв у жилама, срце врело од жеље за осветом, и окајавањем косовске погрешке, мишице набрецале и нехотице се машале руке појаса или бедрице, а у прсима сваког Србина све више и више заузимало мјеста увјерење, дајегријехе неслоге врсна поправити једино слога и преданост међусобна, којој краја нема. Па како је то увјерење почело све више да заноси српска срца и душе, тако је и српство из пропасти почело да васкрсава и диже се поносно и пркосно. Црна Гора већ у седамнаестом вијеку стреса и траг задњи турског господства, Србија у вијеку деветнаестом устаје слободна и своја, Босна се вјечито бори, а ми у тешкој борби са опаким, лукавим и напредним туђинцем одржасмо српски барјак у руци. И пред нашим очима видимо ми данас двије слике: На Косову шака позавађених Срба око Цара Лазара: нема Црне Горе, Маћедонци у турским редовима, а пред шаком Лазаревих Срба непрегледна сила турска. То је прошлост. А послије пет сто и више година сваког Видовдана око гроба мученика цара Лазара гледаш збраћене и за руке у једно коло похватане Соколове Српске са свију страна нашег народа: Ту нико не фали, и ни у чијем срцу нема трага зависти и злоби против брата. То је садашњост. У таквој садашњости је лако очекивати све невоље, које можда носи будућност. То братско коло Српских Соколова око гроба цара мученика бива сваке године све шире, број оних, што им срца дршћу од радости и заноса на видику тога кола све већи, њихове гомиле све гушће. И доћи ће ускоро вријеме, кад ће нас се овдје толико окупљати, да ћемо прекрилити долине и брежуљке око гроба Лазарева, а громки поклици наши братству и слози српској одјекнуће у задњем закутку српском, да неће бити брца српског, у ком неће одјекнути. Тада ће бити покајан Видовдан, гријех наш видовдански. И због тога кажем вам, браћо: Србин има будућности, српско племе не ће подлећи надирању других народа, јер смо дошли најпослије до тог, те знамо, да је будућност наша и побједа наша у нашем братству међусобном, српској слози и заједници, у нашим срцима и мишицама. Свуда се то види, али нигдје тако, као овдје у Раваници, на Видовдан уз гроб видовданског мученика цара Лазе. А.

Савјетујте своје рођане и пријатеље да купујУ и читају овај лист.