Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

коло

Год. VIII,

Немају права гласа они, који нису завичајни у Хрватској и Славонији. Једино имају заједнички чиновници угарско-хрватски, макар и не били завичајни. Немају права гласа они, који немају 24 године. Немају права гласа они, који су под туторством, па ма имали 24 године. Немају права гласа они, којима је над иметком отворен стечај, догод се стечај не сврши. И најзад немају права гласа они, који су починили какво злочинство (осим политичког) или прекршај из користољубља (крађа, превара, проневерење) док не прође законом одређени број година, иза како, су казну издржали. Изборне листине саставл,а у градовима градско, а у опћинама опћинско поглаварство. У листину морају сами од себе, без молбе или захтева странке, унети сваког, ко има право гласа. Чиновници ће дакле сваког, за кога знаду, имајући пред собом пореске књиге унети.у листину. Али ипак могу лако сметнути с ума оне, који су се од скора доселили у опћину, или оне, који су од скора стекли у Хрватској завичајност; а особито ако неко плаћа порез у више опћина, могу га лако заборавити. У свакој опћини плаћа мање него што тражи закон, па га нигде не унесу; али кад се све скупи, има доста пореза, па мора бити унесен у опћини, у којој станује. Зато је добро, да се овакви људи потруде и оду у опћину, те то кажу, да их унесу. У другом броју писаћемо о том, шта се мора радитИд да се исправе криво састављене листине.

0 диоби нокретнина земмшвих заједница, I. Највише вриједних и здравих српских људи одлази у Америку чемерику, јер нема код куће довољно мајке земљице, на плодним грудима које би исхранили себе и своје. Велике задруге се издијелиле па начиниле од јецног имућнога и топлога огњишта много просјачких и хладних запретаја. Тако данас има много српских дворишта, на којима не можеш окренути коње с колима, када би их било, а многе породице српске тек ако имају толико или мало више своје „мјерне" ораће земље. Чемер је то, који свакоме правоме Србину мора гонити сузу очајницу на бистро му око. А ипак се и томе јаду може доскочити! Послушај ме, мили мој брате Србине. Наше земљишне заједнице, особито у бившој Војној Крајини, имају на стотине тисућа

рали (јутара) својих пашњака („гмајна", „мајина"), који ни из далека не носе овлаштеницима оне користи, што би је могли имати. Ти пашњаци су занемарени и на њима многима већ не расте племенита храњива трава него драч и коров, јер и марва има памети па увијек на паши одабира бољу и бољу травку, а не ће лоше траве ни да окуси. Отуда долази, да добре и сочне траве нестаје, јер чим никне који бусен, одмах га марва поједе, или нехотице угази, а лоша некорисна трава преотме мах. То је велико зло, јер ниједан ратар не може бити без ваљане марве, а ваљане марве нема без добре крмиве хране, без ње нема ни смока ни бока. Помоћи дакле треба и ратару и његовој марви. У земљишној заједници, која има велик пашњак, треба овлаштеници да промисле, колико им је за марву потребно пашњака с добром пашом. Тај дио треба излучити за себе, добро га очистити од корова и росуље, по потреби засијати крмивом травом и разлучити га по тсме на више поља тако, да засебно пасу коњи, говеда, овце, свиње и перад. Преостали дио пашњака треба претворити у ливаде кошанице, које ће ратару дати лијепа сијена, да њиме зими прехрани своје благо, а ако је тога пашњака толико, да га није потребно свега претворити у ливаде, онда је најбоље тај преостатак у оним крајевима, гдје је оскудица на ораћој земљи, подијелити међу овлаштенике сав или опет само један дио, а други дио пошумити. То треба нарочито урадити ондје, гдје народ нема своје шуме, па мора да се дрвари из властеоске и имовинске шуме више пута и — недопуштеним начином, што га стаје врло скупо. Но цијели пашњак или један његов дио не могу овлаштеници подијелити сами на своју руку, него то може учинити једино јавна власт, која се зове „Кр. жупанијско комасационо као разгодбено повјеренство" (§ 55. закона од 25. априла 1894. о уређењу земљишних заједница.) Зато, када се заједничари послије зрелог промишљања сложе, да између себе подијеле свој пашњак, онда треба да главар земљишне заједнице сазове главну скупштину свих овлаштеника и да пред њу изнесе предлог о диоби, јер је само она власна по слову г) § а 31. закона од 25, априла 1894. о уређењу земљишних заједница одређивати, има ли се подијелити које заједничко земљиште. Такав закључак може главна скупштина створити само онда, ако за предлог о диоби гласају најмање двије треИине гласова свих овлаштеника (§ 42. закона). Потребно је дакле, да у тој скупштини не само буду, него и да гласају за предлог о диоби