Српско коло

Стр б.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

његов познаник Симић такођер један чопор. Симићу су свиње заплијенили, јер су биле сумњиве на болести. Симић мјесто да чека док прође вријеме за извид јесу ли свиње болесне, преко ноћи обије затвор, у ком су свиње биле затворене, па неколико смијеша са Радовићевима, а са осталима утече. Радовић је сазнао што је Симић учинио, али је ипак све свиње на сајам изагнао. По подне набаше на њега живинар и упозна Симићеве свиње међу Радовићевим, па све скупа заплијени и стави у затвор. Радовића казнише са сто круна глобе и пропадају му свиње у корист ветеринарске закладе. Радовић повјери своју невољу некакову писару и тај му направи уток на жупанију но, јер није сигурно добро растумачио ствар у утоку, то је жупанија потврдила казну, а тако и влада. Тако је Радовић на квару 1500 К. Радовић не би кварио да је радио овако: Кад је ујутро сазнао за Симићеве прасце, одмах је морао отићи и пријавити то, а кад то није направио, онда је морао распитати паметне људе што би учинио. Послије осуде требао је отићи коме одвјетнику, који знаде што се може учинити, па би му сигурно и помогао зато, јер није био у договору са Симићем, да свиње помијеша. Послије владине потврде Радовић обилази одвјетнике, а они га одбијају, јер је касно за помоћ. В. Између Србије и наше државе склопљен је трговачки уговор. Већ од 1906. год. на трговачком пољу био се бој између Србије и наше државе. Мудри министри спољашњих послова и владе у нашој држави изазвале су овај сукоб, мислећи да ће убити Србију, кад затворе увоз и провоз стоци, месу и увоз житу србијанскоме у и кроз нашу државу. Али Србијанци ударише Дунавом и преко Турске па онда морем у Египат, Италију, Француску, Белгију и Енглеску, те тамо нађоше добре купце за своју стоку, месо и жито. За узврат нашој држави ударише велике царине на нашу фабричку робу, те јој у велико затворише улазак у Србију. Фабричку робу потезали су из других држава или су дигли фабрике у својој земљи. Од 1906. године до сад дигнуто је у Србији 40 фабрика. Кад су видјели у нашој држави да Србија неће умријети од глади, онда на велико наваљивање наших фабриканата пођоше да опет склопе трговачки уговор. И сад је, прије неки дан, склопљен. Али тешко и ни близу није онако повољан за нашу државу као онај прије. Атентат у Шпањолској. У Шпањолској је сад на власти народска влада, која лијечи велике ране, што их је задала народу бивша влада, којој је био на челу као министар пред-

сједник Маура. У Шпањолској се још није стишала мржња против старе владе, ма да је сишла с власти. То се види по том што је неки дан један Шпањолац, момак од 18 година хтио убити Мауру, али није добро гађао, па га је само ранио на два мјеста.

Вук и ловци, — Васна Лава Толстоја. Вук поједе овцу; ловци ухвате вука и стану га тући. Вук рекне: — Узаман ме бијете: ја нисам крив, што сам сив; мене је Бог таква створио. А ловци казаше: — Не бију зато вука, што је сив, ван за то, што је овцу појео.

Из народа, Јели за ратара политика. Пише нам ратар Михајло Поткрајац из Велике Црквине ово писмо: Неки наши ратари веле да за тежака нису новине, ни политика. Кад би нама долазило зло од српских новина и српске политике, онда би нас и душмани наши наговарали да читамо српске новине и да се бавимо српском политиком, не би нас одговарали од тога. Не би они нама говорили: за вас тежаке није политика, већ ви само орите и копајте; не читајте „Српског Кола", ни српских књига, као што је мени свјетовао франковац оружнички водник Чунчић, а што ћу вам сад исприповиједати. Био сам на сајму у Слуњу. Послије довршеног посла свратим се у механу неког Почуче. Ту сам нашао више ратара Хрвата франковаца. Међу њима сједјела су два опћинска стрнжара, а на против моје десне руке сједио је оружнички водник г. Чунчић. Започнем разговор са г. опћинским стражарима о управи опћинској јербо ме то у данашње вријеме највећма интересује. Мало по мало тако разговарајући, говорио сам у интересу народа, тако да су ми и остали ратари Хрвати одобравали. А кад на ред дође, да споменем име Србин, а они се некуда промијенише, и господа и ратари, те наједном кажу да нема Срба у Хрватској, него да смо ми православни Хрвати. Ја сам казао да нема православних Хрвата, а да у земљи Хрватској живи преко седамсто хиљада православних Срба. Како сам већ прије казао, сједио је према мени г. оруж. водник Чунчић франковац, који скочи к мени и каже: да ја не разумијем политику. Ја сам му казао да боље знадем него он што је