Српско коло

Стрб.

СРПСКО

К0ЛО

Год. VIII.

кле добро. Само је непрактично што оштрицом ножа укрштавају уједено место, јер најлакше може да се деси какав гори случај. Поједини уједи од буба често су безопасни сем, ако се неби уједом пренела каква заразна болест: црни пришт, наступна грозница и клице других заразних болести. Ако се деси, да неког уједе рој таквих буба, тада се уједеноме смучи, повраћа а често и у несвест пада. У том случају попрскај га хладном водом, дај му да мирише сирћета, црног лука, да би се освестио и обрати се што пре лекару.

Широм Српства и Словенства. Уз СЛИКу. 1809. пошао је Карађорђе са три војске против Турака, да ослободи све Србе испод њих. Једна је креиула на Босну преко Дрине, другу је он повео у Новипазар, да се састане с Црногорцима, а трећа је кренула према Нишу. У овој трећој био је и ресавски војвода Синђелић Стеван. Прва и друга војска узнапредоваше врло добро, Карађорђе је смлавио више Г~ " I 1 • *- шјр Г'*- \

Црквица над 'Беле-Кулои.

пута Турке и састао се с Црногорцима. Но у трећој војсци није било слоге, Турци то докуче и ударе ту са свом силом. Први је био на ударцу Стеван Синђелић. Хиљаде и хиљаде Турака нагрну на његово мало одјељење на брду Чегру. Милоје Петровић, вођа све те војске није му хтио прискочити у помоћ, јер га је мрзио. Синђелић се бранио као лав. Но кад је сила

натхрвала његове, те Турци провалили у шанац, он се не хтједе предати, него науми да сахрани и себе, и остатак својих и силне Турке. Прискочи мјесту гдје је био барут и пукне из кубуре у суд пун барута. Ба рут плане, земља се потресе и све што је било у шанцу одлети у зрак. Послије су Турци покупили српске главе, сазидали кулу и у њу узидали главе српске лицем према вани као страшило народу и прозвали је: Ћеле-Кула. Српски сељаци су крали главе и сахрањивали их потајно, тако да су преостале само три, кад је српска војска освојила 1878. град Ниш. Срби су сахранили и те три главе, али кулу нису порушили, него су више ње сазидали црквицу. Кула је у црквици остала као вјечни спомен српског витештва и храбрости, да се и потоња кољена српска напајају јунаштвом и љубави према српском имену гледајући је. Пјесму је спјевао у славу Синђелићеву покојни велики пјесник српски Змај-Јован Јовановић.

0 мужику 1 ) и вуку, или како је од доброг мужика постао зао. Ишао мужик с гумна, а према њему трчи вук. „Мужиче, мужиче, сакри ме — гоне ме ловци". Размисли мужик и стрпа вука у врећу, (а врећу је носио собом). Ловци прођу, а мужик испусти вука из вреће; а вук, како изађе, рече: „Сад ћу ја, мужиче, тебе појести!" — „Зар се тако, — вели мужик — добро памти?" — „Старо се добро, вели вук, заборавља". — Стао се мужик препирати. Вук рече: „Дај, да запитамо, кога хоћеш; ако рекну, да се старо добро заборавља, тада ћу ја тебе појести..." Размислио мужик и рече „Добро!" Пошли путем. Наишао стари коњ; стали га питати: Заборавља ли се старо добро? Он им одговори: „Служио сам господара петнаест година, радио дан и ноћ, а кад сам остарио и ослијепио — бубнули ме штапином преко леђа и истјерали ван . .. Старо се добро увијек заборав^а ..." Вук зине, хтједе мужика појести, — мужик рече: „Не, чекај, још ћемо питати код стараца". И стали они питааи код старих паса и код старих људи, и сви им веле: „Заборавља се старо добро". Док им, веле, требају — хране; а кад остаре и не могу радити — издиши, гдје хоћеш. — „Ну, мужиче, — вели вук: сад ћу ја тебе појести .. ." Види мужик, да је за њега слабо. Изненада дотрчи лисица. Мужик ће к њој: — „Расуди нам, вели, ти!" А лисица ће њима: — „Приповједите, вели, како је то било". Стао њој мужик приповиједати, како је од ловаца сакрио вука у врећу, а лисица вели: —

г ) Руси веле ратару: мужик.