Српско коло

Год. Ш.

СРГ1СКО КОЛО

Стр. 7.

јевима, гдје је број неписмених велик. Сви они крајеви, у којима живи чисти народ српски или хрватски, одликују се големим бројем неписмених, дочим у крајевима, гдје је наш народ помијешан са туђинцима, поготово гдје су туђинци сами, тај је број неписмених врло мали. Толикој неписмености наших много је криво то, што су у многим крајевима касно отворене школе, којих је још увијек мало. На жалост, томе је крив много немар оних, који су најпозванији да с народом раде, и који су с њим у непрекидној свези. Но главни узрок неписмености и немара за школу биће тај, што наш народ још није увидио корист школе и потребу читања и писања. У том је главна разлика између нашега народа и туђинаца што се школе тиче, и главни узрок, зашго је код туђинаца врло мален број неписмених, јер њима није потребно говорити о користи школе, кад они то сами увиђају. Зато они оснивају на свој трошак школе, да се само нађе за сву дјецу мјеста, и док наш човјек настоји отети своје дијете од школе, дотле они настоје умитити учитеља, или кога било, да им узме дијете у школу. Велики дио наших тежака сматра дужност слати дијете у школу исто као и службу у војсци. Он мисли, то од њега тражи држава и закон и он се покорава с једнаким весељем захтјеву, да шаље дијете у школу, као и оном, да шаље сина у војску. Ипак неће сељак отворено рећи, да школа није потребна, шта више он ће сам одобравати и потврђивати благодат школе, признаће потребу, да се шаљу дјеца у школу. Али, крај свега тога, не само да неће дати дијете своје воље у школу или бар без приговора, већ ће на сваки начин покушати, да га не узму у школу. Сваког уписивања видјети је већ десетак петнаест дана унапријед, како сељаци обилазе учитеља, попа, старјешину и уопће сваког за кога мисле, да би им могао помоћи — отети дјетету срећу, напредак душевни и животни, ма једном ријечи унесрећити га, лишавајући га великог добра. Јер како да отац не унесрећује дијете, ако га не даје да се учи и развије своју памет? Запитајте којег било неписменог човјека, јели му жао, што не зна читати и писати! Ниједан неће одговорити равнолушно, већ ће сваки искрено туговати: „Како да ми није жа, до гроба се нећу искајати, што нијесам иша' у школу", а многи ће још додати: „Право рећи, био би ја и иша' али ме отац не даде, и то му иигда нећу опростити!" Сваки је дакле тежак искусио кроз дуги низ година терет и јад неписмености, вјечито жали за правим временом, које прође једном за уви јек, тужи се на оца, а сам као отац устеже с дати своје дијете у школу. Не мисли ли он при том да ће и њега његово дијете прекоравати читав живог, као и он свог оца? Па због чега се наш сељак тако устеже слати дијете у школу? Познато је да наши људи не вјерују и не могу се загријати за оно, што се пред њима разлаже лијепим ријечима. Њима је потребно нешто, што се даде опипати, од чега они увиђају јасну и сигурну корист.

Има ли сељак крај данашњег рада у врло многим крајевима збиљске користи од школе? Онакове користи, за какву се школе оснивају и која је достојна силног труда учитељева? Па кад се добро размисли, збиља је мала та корист, или бар није толика да би се сељак загријао за школу и своје дијете с весељем у њу слао. Ево како је то: Кад нашем тежаку након свих покушаја не успије „отети" дијете од школе, онда би га бар требао слати редовно. Но он то не ради. За сваку малу помоћ, која му је потребна код куће, он устави ђака, а кад то устављање учеста, онда је ред да оде „стара с милоштом" до учитеља и да му исприповједи, како је дијете болежљиво и слабуњаво, па да не киндише и прогледа колико се море. Тако се на дијете дјелује са двије противне стране. Што учитељ постигне својим радом и дијете научи, то отац поквари својим устављањем. Дијете све више губи вољу за књигу, оно заостаје за другима и тако му школа постане мучилиште. Али ни овако не иду сва дјеца бар прописни број година. Већ код новог ушколавања доводи мајка „млађега'-, којега би дала „за ову годину", а нека гледају старијег исписати, а „Бог и вјера, биће јабука". Па ако успије како таком родитељу исписати дијете, онда је оно потпуно забадава ишло дотле у школу. Оно пак, које сврши школу, не полазећи је редовито, научи доста мало, и оно што је научило, није темељито и лако се заборави. Кад овакво дијете рекне задњи пут школи „с богом", — ако не оде у шегрте „Привреднику", што је ријетко, јер, на жалост, наш тежак још не види право велику корист слања дјеце у шегрте, — онда је то задњи „збогом" и књизи и писму. Некадањег ђака дочека сад и рад код куће, и на пољу, и у шуми, љети никад одахнути, но зато се зими прели и зијева по сву божју дугу ноћ. И већ за коју годину, кад такав ђак случајно узме књигу у руке, он не чита, већ одсијеца слово по слово. Затим се одлази у Америку, и на концу он зна још само своје име потписати, кад му затреба да потпише мјеницу и натовари себи дуг на врат. Зар нема тако ишколани тежак разлога, да се потужи на своје године школе?

Прво Карађорђево јунаштво. Једном —причаједан Карађорђев савременик (човек који је живео у исто време) — Ђорђе чувао стоку под Висом, крај друма крагујевачког, недалеко одмоста на реци Кубршници. Козе су брстиле у лугу, а свиње су пасле по рудини поред пута. Ђорђе је пак седео на пропланку и шарао једну преслицу. Удари друмом Турчин на коњу, а за њим три кера и хрт. Керови налају на свиње, а свиње се згрокћу на њих. Турчин потегне из пиштоља и убије Ђорђу једно свињче, па онда још натутка керове на свиње.