Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО коло

Стр. 3.

Уз њега су били католици Пољаци, оженио се католикињом и стао вријеђати руске наваде и обичаје, Није му помогло ни то што је био благ, добар народу и сиротињи. Народ стао сумњати у њега. То употријебе бољари, који су били незадовољни с њим и нерадо служили једног простог калуђера, који се начинио царски син. Кнез Василије Шујски 17. маја 1606. у друштву с другим бољарима убије Димитрија и он буде изабран за цара. Народ је мрзио бољаре, јер су га гулили и сисали као пијавице. Шујског брзо омрзну. То употријебе неки људи и разгласе, да Шујски није убио Димитрија, већ да је овај побјегао у Пољску. Чим се то чуло, народ се опет побуни на све стране и пристане уз новог лажног Димитрија, коме је право презиме било Богданов, Настане један страшни неред у Русији. Уз овог другог лажног Димитрија прогласи се и неки козак Петар за сина покојног цараТеодора и скупи присташа. На све стране се тукло, грабило, палило, пљачкало. Настало једно ужасно безвлашће. У то бољари понуде сину пољског краља Владиславу круну, само да се ријеше лажног Димитрија, коме Шујски није могао ништа. Пољска војска уђе у Русију, потуче војску Шујског и другог лажног Димитрија, који буде убијен. А Петар је био убијен још прије. Бољари се закуну на вијерност Владиславу. Али ни Пољаци дуго не остадоше господари у Русији. Они као католици узеше вријеђати руске светиње. Пуцали су у иконе у црквама, на крстове на торњевима црквеним. Гласи о томе разносили се по Русији. 1610. године опсједну Пољаци с војском од 30.000 најбогатији и најславнији манастир у Русији, тако звану Св. Тројичку Лавру св. Сергија. Хтјели су да опљачкају ту руску све тињу. Али 3.000 калуђера и сељака 16 мјесеци бранише јуначки манастир, пошто су се заклели страшним клетвама да га живи неће предати. Ово јунаштво још више охрабри срца руска. Многи честити бољари и градови руски стану се договарати како ће ослободити Русију од туђинаца. Писма и поруке летјеле су од града до града. Нарочито су палиле руска срца молбе и писма опсједнутих калуђера, која су они тајно слали по свој Русији. Први се дигне стари славни град руски Новгород, ком је на челу био велики родољуб, честити човјек месар Козма (Кузман) Мињин Сухоруки. Кад је 1611. у октобру дошло писмо из опсједнутог манастира, скупио се народ сав у цркву св. Спаса и ван ње, да га чује. Кад је из цркве изишао Мињин, проговорио је

народу: — Људи православни, неИемо жалити живота, не само живота: домове своје продаИемо, жене и дјецу своју ааложиЛемо! 0 великом дјелу се ради! Ја внам, дигнемо ли се само ми, многи градови иристаЛе уза нас и ивбавиЋемо се од тујјинаца. Народ се дигао листом и давао све што је имао за ратни трошак. Први Мињин дао је новца, скупоцјене украсе своје жене, па чак и сребро, злато и камење драго са својих кућних икона. За њим се повели и други. Војска је била опремљена. За војводу изаберу честитог бољара кнеза Пожарског. Уз Новгород пристану и други градови и пошаљу војске и новаца. Мињин буде изабран за благајника све војске. Одушевљена војска најприје ослободи опсађени манастир, потуче Пољаке у пољу, па их онда опсједне у Москви. Бранили су се јуначки, јели су траву, псе, мишеве и убијене људе, али кад је свега нестало, предаду се 1612. године у септембру. Пољаци измакну из Русије. Русија буде ослобођена 1612. Ослободио је Русију народ, сељак и варошанин. Племство се понијело срамотно. Послије равних 200 година, 1812. године, кад је сва Европа са Наполеоном, царем француским ударила на Русију, опет је Русију избавио народ, мали човјек, поновило се исто оно из 1612. године. Велики метеж завршио се. Сад је ваљало бирати новог цара и увести ред у земљи, залијечити небројене крваве отворене ране, које је Русији задало 7 година метежа и безвлашћа. б.

Из плачних долина, III. Ко то плаче тако касно, Ко то јеца тако гласно, Кажите ми поља моја, Кажите ми моје горе? Поноћ ћути .... земља ћути, Ћуте горе не говоре. Да л' су црне ноћне тице, Ноћне тице злослутнице, Кажите ми поља моја Ко то кроз ноћ тако јеца? Нису тице злослутнице, То су моја дивна деца! То су моја дивна деца, Пуна зноја, пуна блага, Што у дугој црној ноћи Оплакују црне дане: Они теку, они раде, Готоване да исхране!