Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 7.

Сеоба Срба у Босну. Српско село Буковица — у горњој Далмацији — решило је да листом из онога свога крша и сиротиње одсели у питому Босну од куда су некад и дошли. У својој садашњој постојбини не може народ никако да живи, а у Босној има много пусте добре јевтине земље, коју туђинци освајају и насељавају, јер троми Срби не умију да се макну. Исто то треба да учине и сви остали Срби који тесно, тешко живу. Зато треба читати прву страну жутог омога Привредника, па ће сви знати где има земље на продају, а Срби из горње Крајине, могу у својој најближој близини у Бихаћком окружју доста добре јевтине земље добити. Ко жели поближег обавештаја може се обратити најбоље писмено и на пречасног госп. Стеву Ковачевића свештеника у Бихаћу, јер он позна своје подручје најбоље, а ко икако може, још боље ће учинити да оде у Бихаћ где ће и земљу видети и све остало дознати.

Шта Ћемо и вуда Ћемо са нашим ђацима. Богати родитељи збринуће лако своју децу, али што ћемо и куда ћемо са онима ћацима, који су сиромашни, који немају где и на чему да живу, који не могу на више школе, а здрави су и ваљани су, па заслужују, да се и за њих заузмемо, да их ишчупамо из јада, сиротиње и пропасти? Све те ваљане здраве Србе ћаке од 12 до 15 година, који су макар основну школу добро изучили, препоручујте „Привреднику", који ће их све лепо упутити и добро удомити. За ваљану децу, за коју се „Привредник" заузме, збринуто је — као што је познато — све, све од првог дана шегртовања, па док не стану на своје ноге, док не отпочну своје самосталне радње. И нужни капитал — за отпочетак самостадне радње осигураће се тима питомцима, који су ваљани, па се држе у свему свога реда. „Привредник" се заузима онда, да се према себи са ваљаним Српкињама и ожене. Упућујте, дакле, увек и неупућене родитеље и неразумну децу и све Србе уопште: како ваљани људи своју срећу најсигурније постизавају, макар и сиромашни били. —

Птице у мрежи, — Васна Лава Тодстоја. Ловац постави код језера мрежу и ухвати много птица. Птице биле велике, дигле мрежу и одлетеле с њоме. Ловац стао трчати за птицама. Тежак видео да ловац трчи и рекне:

— Куда ти трчиш? Зар се може пешице стићи птица? Ловац му рекне: — Кад би једна била, не би стИгао, а сад хоћу. Тако је и било. Кад је дошла вече, птице потегле на ноћиште свака на своју страну: једна к шуми, друга ка блату, трећа у поље; и све су с мрежом пале на -земљу и ловац их ухватио.

Писмо из Америке, Од Марка Рајшића и Николе Војновића из Штелтона у Америци добили су ратари, њихови пријатељи из опћине Топуско, котар Вргинмост писмо, из којега ћу изнијети поједине ставке, да се види, какових ми имадемо радника и како они схваћају данашње прилике. — Напомињем, да обојица читају „Српско Коло". Између осталога пишу овако: „А сада када ваши вјечни непријатељи нађоше начин, како да вас упропасте сасвијем и да вам онемогуће отворити школу (у Црном Потоку) из које би и ваша дјеца добивала наук и знање, које би вас водило просвјети, сад су сковали план, да вам наметну опћину, а знаду унапријед, да ће та господа опћинска њима служити вијерно, и да ће пријечити сваки пут тежаков, који би га водио напретку, као и остале народе". „Некоји ваши људи гледаће, како би за добру плаћу продали своје куће за опћину, а неки, како би отворили биртије и гостионе — неки опет, како би постали какови чиновничићи — а не мисле, како би свака душа имала да плаћа 4 К 35 ф. за њихове плаће". „Ови ће и даље радити на рачун својих госа, а вама ће онемогућивати сваки пут, који би вас повео на правац, којим корацају ваша браћа и остали народи и радници разумнији и просвјећенији, који хоће да се њихов рад поштује".

„Браћо, сви народи оснивају читаонице, соколска друштва, отварају школе, земљорадничке задруге и друго томе слично, уче и проучавају привреду, па и политику, откривају путове својих заводитеља, које су уперили проти народу и њихову праву — и овако удружени могу и умију да побију сваки њихов покушај". „Не плашите се браћо, што би који морда морао поћи и у затвор, који мјесец и њедјељу, за добро и просвјету свога народа. Зар сте заборавили, колико су наши стари морали пропатити, па су их и на коље натицали — а они су остали вијерни своме народу и сачували су свој српски образ. Зар сте заборавили на Адама Прибићевића највећег пријатеља тежачкога и оних 52 Србина, који су године морали за нас и за наше добро у зидинама загребачке тамнице да гњију. Зар се не сјећате браће Јаворњана, како су се јуначки држали и освјетлали образ српског тежака".