Српско коло

Год. УШ.

СРПСКО коло

Стр. .5.

зоре до мрклог мрака, са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем. У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилостивом Богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили — процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли и у ушима зазуји. Али док се обазрем на 'ну своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем, проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину гријешну,.. Тако трајем живот и дане и трајаћу до мотике, таква је права под овом правом и судијом. У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости и Бог је боље даво. Берићета је било у свачем... свачег је било у изобиљу. Свијет је асли био пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку бреслослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо, тежаке, и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршинлији на селу и планини, гдје косовица суди, па се то некако исправљало и везало једно с другим. Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарит и деверити, а откад заступи ова проклета и црна уко пација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се ко мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот. Љетина нам поче издавати, сермија пропадати а у људе уђе некакво проклество и невјерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише у страну од народа. И вјера нам посрну. Замрзну свијет сам на се. Све ти је ту оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби, ко да га никад није ни било. Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву; и поп и калуђер и бег и ага и газда и занатлија, а царевина, сапреле је муке наше на Страшном Суду, сваком по нешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, полагано венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати и над нама се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, пак куњамо, ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо. За турске суданије било је у нас и паметних људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно енглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца, кад га курјаци погнају.

Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије у накрст пробешједити. Људи, који су некада с пашама и везирима на дивану водили мудре и дубоке енглене, данас тијем људима застаје ријеч у грлу, кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме светрепти и цепти од грдног швапског увијања. (Смијех у сабору). Суди ми, кажем ја, по правици божјој и људској. — Не суди се, вели, у наше царевине по правди, већ по палиграпу. Кад би она судила по правди, не би толике стотине година владала над деветнаест милета и седам осам вјера и закона! — На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори и онако је, друкчије не мере бити. Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију и блентави код памети, а оковани без синџира. Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје дуљим и набрајам! Толико ти још кажем, да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада, чемера, патње сиње и невоље љуте".

Петар Велики. (Од 1689. до 1725.) Дјетињство. Иза оца остао је Петар у старости од 10 година. Одрастао је до момаштва као ниједан цар руски, то јест у потпуној слободи. Царевићи руски прије њега били су отхрањивани као у харемима турски царевићи, растављени од свијета. Његова сестра Софија није га марила и кад се дочепала власти,. како смо већ споменули, наредила је да Петар с матером живи неколика километра далеко од Москве, у селу Преображенском. И Петар је растао ту у дивљини као једро дивље дрво. Нико га ничему није учио. Тек 16 година стар научио је читати и писати. Све своје слободно вријеме трошио је он на дјечачке јуначке игре. Од својих вршњака саставио је чете, вјежбао се с њима, под упутом Швабе Тимермана. Кад се Петар упутио у читање и писање, овај Шваба обучавао га је у науци, у колико је био сам упућен у њу. Жељан знања Петар је сам тражио да га уче и послије, кад је био човјек, често је јадиковао: „Ах, да су ме у младости учили, како је требало!" Кад је у хамбару сеоском видио стари чамац енглески на једра, одмах га је срце повукло да се извјешти у пловљењу. Опет је један туђинац био позван да Петру прави чамце. Сам Петар сјекао је грађу, смолио и катранио чамце, као најнижи радник. И хвалио се својим жуљевима. На тима чамцима вјежбао се опет са сво-