Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО коло

ГоД. VIII.

њић, Нашице: Већеслав Вилдер, Даљ: Шандор ПоповиЛ, Вуковар: д-р Иван Палечек, Нугитар: Раде ПауновиЛ, Шид: д-р Фрањо Бенешић, МоровиИ: д р Дугиан Поиовић, Илок: д-р Гавро МанојловиИ, Митровица: д р Душан ПоповиЛ, Мартинци: Стеван ЧучковиЛ, Хртковци: д-р Васа ВукадиновиЛ, Еарловци: д-р Владимир Николић-Подрински, Шимановци: д-р Светислав ПошвиИ, Винковци: д-р Густав Гај, Церна: Мишко Кутузовић, Бошњаци: д-р Живан Бертић, ДраганиЛ: Густав Модрушан. Араницки кандидира и у Кореници. Томашић се баш заљубио у Славка Араницког. Због њега је погазио своју дану ријеч, њега сада кандидира у Брлогу, њега хоће силом да наметне за посланика српском народу и да покаже како му је стало до њега, кандидира га још и у Кореници против Светозара Прибићевића. Није доста један котар, треба му два. И како се чује, кандидираће га и у Слуњу, у три котара. Зашто то, пита се сваки Србин, шкрипећи зубима. А то није тешко погодити. Нас Србе не могу влада и Мађари већма осрамотити, него тиме, да учине, како би ма који српски котар изабрао за посланика Араницког. Хајдуци и бунтовници упокорени су, тако ће они онда говорити. С марвом српском може се свашта учинити, кад се учинило то, мислиће они и у будуће биће још мањи пробирачи у начирима како ће с нама поступати. Но, ни плашљиви мишеви не би изабрали за свог заступника крвника мачка. Неће ни Срби Араницког. Може га Томашић поставити слободно и у двадесет српских котарева за кандидата, слободно му је и пасти у све двадесет. Араницки неће моћи пљувати у српски образ говорећи: „Изабрали су ме они које сам хтио на вјешала попети", па ма се иТомашић и он поставио на главу. У крижевачком котару кандидира коалиција ваљаног економа и пријатеља Срба Ђуру Копача. Ми позивамо Србе ратаре да гласају за њега, а никако не за Радићевца Како Радић пише о нама Србима и шта нам жели, то ћемо донијети у будућем броју „Српског Кола". Али кад дођу избори онда се он и његови људи знаду умиљавати око Срба и пра >ити им ое пријатељи.

Петар Велики. (Од 1689. до 1725.) Прве године владе. Прве године своје владе употријебио је Петар на учење, колико је могао тада научити од странаца у Москви. У војничким стварима били су му учитељи Швајцарац Лефор и Енглез Гордон, које је начинио ђенералима. Они су

заједно с Петром ударили темељ правој руској војсци. Јер војска, коју је до тада имала Русија, тако звани „стријелци", била је само налик на војску. Толико је била неизвјежбана и разуздана. Да да примјер другима, Петар је ма да је цар био, почео у војсци копненој служити као прости бомбардир и текар иза 8 година постао је капетан. Исто тако у морнарици ратној почео је с најнижим чином. Кад је војска у неколико била увјежбана по европском начину, крене с њом 1695. на југ, на Црно Море, да од Турака отме приморски град Азов и тако отвори стиснутој Русији пут на море. Са 31000 момака пошао је и кад је видио да без бродова ратних неће освојити града, он, кад се примакла зима, стане градити бродове. 26.000 радника сјекло је дрвеће и градило бродове. Петар је предњачио свима сијекући, пилећи и тешући. На прољеће бродовље буде готово, те он опколи град и с копна и с мора и освоји га упркос јуначке турске обране 1696. Ту се показало колико вриједи нова војска и рад Петров. Али ту је Петар видио и све погрешке и мане, сву невјештину свију Руса, па и своју. И стога он одлучи поћи у Европу на запад, у Холандију, Енглеску, Француску, да се научи војничкој вјештини и грађењу бродова, и да научи како треба уредити у свему државу. Прије него је кренуо сам, послао је силом 50 синова најбољих руских фамилија у школе у западну Европу, јер руски оцеви и матере до тад нигда нису слали своје дјеце у туђину, па и сад су страховали и роптали против цара. 1697. крене Петар на запад под именом простог десетника Нетра Михајлова. Никад дотада ниједан цар руски није прешао граница руских. И стога су се сви стари Руси крстили од чуда, кад су видјели или чули шта уради цар. У граду једном у Холандији (НизоземскоЈ) радио је Петар као прости радник у једној фабрици бродова. Кад су га ту препознали и досађивали му својом радозналости, он оде у други град, гдје је опет учио грађсње бродова. Раном зором ишао је у радионицу и у зноју лица свог радио. Кад је у подне бацио сјекиру и брадву, учио је рачун, цртање. По подне је опет радио у радионици, а у вече свршавао своје владарске послове, јер сваки дан су долазили гласници из Русије и он их тамо са својим налозима слао. Часка, а камо ли дана није он провео у беспослици. Из Низоземске пође у Енглеску, гдје се још боље изучио грађењу лађа. Из Енглеске пође у Беч, а одатле накани у Италију, кад му стиже страшни глас, да су „стријелци", стара војска руска, дигли буну против њега ради његових новотарија, које је почео уводити у Русију.