Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. а.

Као вихор појури Петар у Русију иза 17 мјесеци одсуства из ње. И задрхташе сви његови противници старовоље, кад се пронесе глас: Вратио се цар! Нова војска свладала је још прије доласка Петрова бунтовнике, а он је отпочео ужасни суд: Сестру Софију, коју су бунтовници извикали за царицу, покалуђери, а уз прозор њене собе објеси три вође бунтовника и остави их да ту висе, док нису иза 5 мјесеци спали на земљу сами с вјешала. Један је само прозор био у соби Софијиној и кад год је погледала нањ, видјела је објешене своје пријатеље. Мјесец дана с дана на дан јавно су били мучени бунтовници и вјешани и главе им одсијецане. Сам Петар је пред цијелим свијетом једног дана петорици главе одсјекао, а морао је сваки високи чиновник у Москви бар једну главу одсјећи. Неких дана посјечено их је било по неколико стотина. Свима кажњенима буду куће порушене, да ни камен на камену није остао, а име „стријелци" буде укинуто. Свако ко би се усудио споменути то име био је кажњен. Тако је страшно судио Петар онима, који су хтјели да омету његов рад о унапређењу и преображењу Русије. б.

Бој на Лозници. 1810. Затјече се паша Али-паша У Зворнику у својему граду На ћитапу своме алкурану: „Ој, да би ме не родила мајка Ни влахиња ни млада Туркиња, Већ кобила, која хата мога! Хоћу силну покупити војску По Зворнику и по Мулалуку; Па ћу звати пашу Сребрницу, Херцеговце соколове Турке, Мостаране до мора јунаке: Па ћу звати многе капетане, Крајишнике љуте убојице, И четири санџак-алајбега, Седам паша са седам санџака, И осмога пашу учтуглију; Кад сакупим војску у Зворнику, Поградићу орахове шајке, Шајке лаке, орахове лађе, У Зворнику, у мојему граду, Па ћу шајке спустити низ Дрину, Ја пред војском покрај Дрине поћи, С војском сићи до поља Тичара, На Тичару с војском Дрину прећи, На Лозницу хоћу удариги, На Лозницу, моју ђедовину, Коју ми је ђеде освојио,

У Косову пољу задобио, У Косову на свијетлу сабљу, Па од мене Раци преотеше, Преотеше на љуту срамоту. Код мојијех пет стотина кмета; Сад ја кмета немам ниједнога. Мислим сјести у б'јелу Лозницу До Илијна ил' до Пантелијна; А кад сједнем у б'јелу Лозницу, Похватаћу влашке поглавице: Јакова ћу на колац набити, А Луку ћу жива одерати, Милоша ћу с коњма истргати, Чупића ћу бритком сабљом посјећ', Цинцара ћу на ватри спалити; Кучку једну Богићевић Анту, Који ми је Јадар посвојио И под своје крило приватио, Хоћу њега на коло вргнути; Ја не могу рала уватити, Нит' умијем орат' ни копати, Веће хоћу тако урадити, Да бих своју изгубио главу; Већ с' овако живљети не може". То говори паша Али-паша, То говори, ал' Бога не моли, Већ окреће силну купит' војску По Зворнику и по Мулалуку: Књигу пише, посла Сребрници, Другу посла на Херцеговину, Трећу посла бијелу Мостару На Мостарце до мора јунаке, А четврту босанском везиру, Учтуглији паши Кукавици; Пету посла у Крајину љуту, На тридесет и три капетана; Шесту посла, брате, на четири, На четири санџак-алајбега; Седму посла, ев' књигу клетвену На Бошњаке Турке мусломане, На мечете и на све џамије, На све хоџе и на све мујезине: „Ко је Турчин и турског племена, Те га јесте Туркиња родила И турскијем мл'јеком задојила, Те вјерује свеца Мухамеда, Нек се диже тући ђаурина: Ђаури нам тешко додијаше, Нашег цара прво уцв'јелише, Уцв'јелише, за срце ујеше: Двије њему земље освојише: Ођунлију и Маћедонију: Исјекоше Турке јањичаре, Јањичаре, цареве синове, А*градове б'јеле поурваше, Од џамија цркве поградише. И те би им јаде опростили, Ал' видите л', ђе ће горе бити?