Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII

ГГјани власи мировати неће; По Зворнику и по Бијељини Ми се Турци маћи не смијемо Од влашкијех љутијех змајева, Прелијећу преко воде Дрине, Па се наше Босне приваћају, Дочекују по друмов'ма Турке, И русе им ос'јецају главе; Из чаршије изић' не смијемо Нит' на воду Дрину извирити; Нека знате, више ћ' јада бити: Сву ће нашу Босну посвојити: Од'те, дођ'те, ако Бога знате"! Оде књига по свој Босни славној На све Турке, турске поглавице. Када Турци књиге проучише, Низ образе сузе прољеваше, Па скочише на ноге јуначке, Из подрума коње изведоше, Припасаше свијетло оружје, Са свих страна војску сакупише, Па Зворнику граду одведоше. Кад се Турци под Зворник слегоше, Те их паша на тефтер узео, Ал' Турака сто хиљада дође. То је паши врло мило било, Па он гради орахове шајке, Шајке лаке, орахове лађе, У Зворнику у својему граду; Па он шајке отиште низ Дрину, А он с војском покрај Дрине сиђе,

На Тичару с војском Дрину пређе; Изиђоше у поља Лозничка, Украј Дрине табор учинише И Лозничка поља притискоше: Све је бијел чадор до чадора, Коњ до коња, јунак до јунака, Бојна копља ка'но чарна гора, Све с' вијају по пољу барјаци Ка'но мрки по небу облаци; Товни коњи, а бијесни Турци, На алаје по пољу одлазе, На Лозницу попријеко гледе. Ту су Турци мудри и паметни: Бише Турци украј воде Дрине, Бише Турци за петнаест дана, Не шћедоше заметати кавге. А кад своју одморише војску, Па се војска у једно сустиже, Прије зоре и бијела дана, Лозници се граду прикучише, На Лозницу сложно ударише, Прве Турци шанце освојише И по шанцу адет поставише: По бедену вргоше барјаке, А у шанцу амаз проучише, На Лозницу на град ударише; Како Турци нагло ударају, За беден се рукам' приваћају, Лозница се из темеља креће. (Наставиће се).

Нортугалски краљ Мануел и љегов двор.

Буна у Португалској, Рећи ће ко међу читаоцима овог лисга: А шта нам ту пишете о Португалској; шта се то нас тиче; гдје је та земља далеко од нас, тамо на крајњем западу Европе, испод Француске! Али све оно из чега можемо извадити неки наук за себе тиче нас се још и како, ма где се то збило, макар и на самом месецу. Па тако и ова ствар, јер из

ње можемо баш ми да највише науке поцрпеме, ми који се непрестано још морамо да боримо, који смо увек још потлачени и прогањани. У Португалској десетинама већ година упропашћиваху народ и државу рђави краљеви и рђаве владе. Безакоња сваке руке, грабљење државног иметка, прогањање" свега честитог у земљи бијаше у тој земљи свакидања ствар. Народ је само стењао и плаћао, имао