Српско коло

СТ Р 6 -

СРПСКО

коло

Год. ?Ш.

Да сам себи копаш гроба! А над тобом анђ'о виче: Сад се прени, још је доба! Још у теби срце куца, Још у теби снага бије, Јоште многи у сну преза, Кад се сети Србадије, Још на твојим грудма стоји Амајлија против врага, Још у твојој слози лежи Твоја срећа, твоја снага. Ал' зашто се злотвор смеши? Зар не чујеш, е ти с' руга, Да ти ниси кадар скупит' Саборскијех својих друга, Саборскијех својих брата, Од једнога соја крута, Што ће рећи: „Натраг кривдо:" По тисућу тисућ' пута. У које је једна воља, Једна душа задахнута, Што ће кликнут': Не дам ти се! По тисућу тисућ' пута Храбра дружба твојих тића, С једним духом и жељама, Од једнога жарког огња Од једнога љутог плама; Па да буду једна гласа, Да соколи буду сами, Да ни један, — баш ни један Образа ти не посрами; Да удариш темељ срећи, За којом ти душа жуди, Да и душман мора рећи: Бе, аферим, то су људи! Да ти образ буде дичан, К'о што ј' икад можда био, Ај, а то се лако може, Ти то можеш Србадијо. Све то може сложна воља Дед', покажи то гробару, Па да таки с душе спереш Старе грехе, клетву стару. | Змај Јован Јовановић.

Бој на Лозниди, 1810. — Наставак У граду су до три војеводе: Прво јесте српска војевода Од Лознице Богићевић Анто, А друго је српска војевода По имену Милош од Поцерја, А треће је српска војевода Ја из Шапца Бакал Милосаве. Трчи Анто по бедену граду Ка'но соко по јелову грању

По бедену поређа барјаке, А Србине меће на бусије; Виче Анто грлом бијелијем, Виче Анто, кб да соко кликће, Око себе Србадију храбри: „0 Србини, не бојте се, браћо!; Пун'те пушке, а туците Турке Нек је Турак' сто хиљада војске, Нас у граду двадесет стотина, Нека знате, разбићемо Турке. Не жалите праха ни олова, У мене је за доста џебане; Да ложимо три мјесеца дана, Да ложимо војску би гријали: Џебане нам нестати не може". Стоји цика српскијех пушака, Јаук стоји око град' Турака; Црвен пламен свезан је за небо А од оне ватре из пушака. Бој чинише три бијела дана: Ни престаше, нити сна имаше, Ни сједоше, ни љеба једоше, Нит' стадоше нити воде пише, Нагло Турци на град ударају, Ништа Турци успрегнути неће. Бре какав је Поцерац Милошу, И какав је Бакал Милосаве. Прије би се они помамили, Него ли се Турцима предали. Излијеће Поцерац Милошу, Излијеће на горњу капију, На ђогату коњу крилатоме, Па он сијече Турке око града; Ту се Милош не зна уморити, Док под собом коња не озноји; А кад ђогат под њиме сустане, Он се онда ев' у град поврати, Ђога сјаше, дората узјаше, Све једнако Милош с'Јече Турке, Јер се Милош не зна уморити. С другу страну на долњу капију, Излијеће Бакал Милосаве На јагрзу коњу великоме, Па сијече Турке око града, Док под собом коња не умори; Кад јагрза у пјену учини, Тад се с коњем он у град поврати, Једног сјаше а другог узјаше, Па једнако он разгони Турке. Ко ће сили божјој одољети? Кол' побити све цареве Турке? Све једнако бојак без престанка: Нити знаду кад им данак прође, Данак прође, кад ли ноћца дође: Све једнако магла од пушака. Дан четврти кад је освануо, Ев' пошета Богићевић Анто По Лозници по бедену граду;