Српско коло

Стр. 2.

СРПСкЗ

КОЛО

Год. VIII.

ни кандидирати, а у Брлогу се кандидирао, али и љоснуо славно. И, што бан није хтео учинити летос добре воље, то је сад урадио под мораш. Има земаља где је народна увек старија. Тамо Араницки не би никад могао постати што је био. Наша држава не спада у такове земље. У њој се народна слуша тек онда, кад виде да се не може никако другачије, кад виде да чак ни вешала не помажу. Али, на крају крајева, ипак се мора послушати, кад се види да баш никако, ни под коју цену ми нећемо другачије. Шта дакле да научимо одавле? Морамо до краја остати код свога, не смемо се дати ни с чим одбити од своје праведне ствари, не ваља да се покажемо слаби, крхки и савитљиви, кад се ради о добру нашем. И тада ће слушати и нас, нас сиромашне, презрене, прогоњене људе, тада ће ратари моћи да збацују банове и оделне предстојнике, не ваљају ли, као и у другим земљама, где се народна слуша на прву реч. Народ је велика моћ, народ није шала, само мора бити свестан тога, да је у њега та моћ, хоће ли само. Зар су брлошки сељаци икад мислили да они могу збацити са столице његове оделног предстојника, човека који управља свима судовима у краљевини? А ето видите да могу и како могу. И тако народ може све што је по закону, хоће ли само. Безакоње се чини само незналицама, плашљивцима, људима који нису свесни својих права. Народ, дакле, држи своју судбу у својој руци. То нека народ нигда не заборавља, а крвнику српском сретан пут. Како радио онако благословљен био и он и све његово! Друге попудбине није од нас заслужио.

Русија. Природа Петра Великог, њвгова ћуд, навадв. Ред је да на крају проговоримо коју о том, какав је Петар био као човјек, кад знамо какав је био цар, Био је грдосија од човјека, висок, плећат, јак као црна земља, а, радећи вјечито са сјекиром и чекићем, још је већма очврснуо. Могао је сребрени тањир савити рукама у трубу, а кад би ко бацио у зрак комад сукна, он би га ножем у зраку пресјекао. Лицем је био прикладан, лијеп. Само му се у гњеву лице грчило страховито, спопадала га је тад болест живчана. То му је остало из дјетињства, од дана када су бунтовни стријелци 1682. године побили на његове очи фамилију његове матере, ујаке му. И кад би се Петар разгњевио, а лице му се стало у грчевима савијати, и његове велике очи еталв бости као шиљци, све је око њега цеп-

тило у великом страху. Тада није знао мјере своме бијесу и јао си га ономе, на кога би се тај бијес сасуо. Не би му горе било ни у лављим панџама. Ума бистра, што као од шале схваћа и најтеже ствари, он је лако учио све и много је сам, без учитеља, научио. Од 25 година знао је 14 разних заната, брод је сам знао начинити и сад се чува у Петрограду један брод, који је он сам својом руком до оног најмањег клинчића начинио. Без рада није му било живота, радио је вјечито, све је волио учинити сам или барем на своје очи видјети како други раде. То је тражио и од својих млађих. Једном се возио са главним надзорником полиције (генерал полицајмајстер). Наиђу на мост, који није био добро начињен. Петар нареди кочијашу да иде поправити што не ваља, а дотле је штапом избатинао надзорника полиције, вичући: „Хоћеш сам све надзирати". Кад се свршило, попне се у кола, зовући и полицајног надзорника: „Сједи, брате!" Стрепила су пред њим велика господа. Зло је било кад је ту, а горе кад оде, јер вратиће се, па ако не нађе све у реду тешко њима. Кад се једном кретао на далек пут, питао га је државни сенат (врховна власт у Русији тада, што је сад министарство, влада), шта ће радити. Петар им је одговорио: „Рекао сам вам — не спавајте, и понављам вам: не спавајте и опет не спавајте". И цијела живота радио је тако, као да све око њега хрче: без престанка је будио, гурао у ребра и за ноге вукао друге поспане. Прешао је сву Русију унакрст на колима, и то не једаред. Свуда је све он главом морао видјети. Ни ишао није полако, већ као вихор. Они који су ишли с њиме морали су непрестано трчати, док је он својим обичним крупним и брзим кораком грабио наприЈед. Волио је живјети међу људима раденицима. Мрзио је параде као ђавола. Кад год је морао бити на каквој паради, био је сав сметен, збуњен, а зној му је лио с лица. Штедио је као да ће од глади умријети. Носио се припросто, није га било срамота обувати чарапе покрпане и носити ципеле издераних пета, а примати госте у излизаном капуту и хлачама. У Пегрограду начинио је за се дрвену кућу, у којој је живио, а за госте је имао двор лијеп. Прије њега трошио је царски двор годишње преко по милиона. Он је тај трошак снизио на 60 хиљада годишње, на десети дио. Кад је био у француској пријестоници Паризу, разгледао је град пјешачећи, јер, вели, кола су паришка врло скупа! Волио је састајати се са припростима људима, војницима, матрозима, радницима, јер је е њима могао говорити отворено и једно-