Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3«

ставно, није морао пренемагати се, а у господском друштву то се тражило и тражи се. Хвалисавце и брбљавце, и на језику јунаке није могао видјети. Једном је разговарао с неким страним официром. Овај се хвалио, лагао, мазао да је страхота. Петар слуша, слуша, трпи, трпи, најзад не могаде више, разбјесни се, пљуну му у лице и окрену се без ријечи. Строг је био и тврд. Али ако је збиља неко ваљао, вриједио, тога је дизао високо, себи га уз кољено метао, па ма био црни циганин по крви. Над мртвим његовим тијелом проговорио је један митрополит и ове ријечи: „Оставио нас је, али не као просјаке и сиромахе, имамо неизмијерно богаство његове силе и славе, које нам је остало у његовим дјелима. Оставио нас је тијелом својим, али дух свој оставио је нама". Право је рекао. Дух Петров остао је у његовим дјелима и водио Русију и по њего^вој смрти све даље и даље до славе и величине. Такав је, ето, био велики цар руски Петар. б.

0 избору опђинског одбора. Право бирања. Дакле, да неко има права бирати опћ. одборнике, 1) он мора бити опћинар дотичне опћине, 2) мора бити мушкарац, 3) мора бити пунолетан, 4) мора бити самосталан, 5) мора бити непорочан и 6) не сме бити под стечајем (банкротом). Сад да сваку ову тачку мало поближе растумачимо. По нашем закону имаду 4 врсте опћинара (чланова опћине): 1. опћинари пришдници, који су у опћини рођени, или су примљени у свезу опћине, па живе у њој на свом земљишту; 2. опћинари становници, који су у опћини рођени или примљени у њезину свезу, па стално живе у њој, али не на свом земљишту, него на туђем или на ничијем; 3. опћинари шседници, који не живе у опћини, нису ни завичајни у њој, него само у њој имаду некретнина (земље, зграда); 4. нестални опћинари, који ни по иметку ни по особи својој (завичајности) не спадају у опћину, већ живе у њој само привремено, по служби својој или по ма какву послу. Од ове четири врсти опћинара само задња врст, нестални опћинари немају права гласа код бирања опћ. одбора. Но од ових опћинара само мушкарци опћинари имају право гласа за опћинске изборе, а женске не. Ово ваља због тога споменути, јер се у закону вели да у име кућне задруге врши

право гласа кућегосподар. А ми знамо да и женско може бити кућегосподар, па би се могло узети да и женске које су кућегосподари имаду право гласа. Стога закон изричито вели да само мушкарци могу имати право гласа. Што се тиче иунолетности , треба рећи овде онима којима нису познате одредбе закона о њој, да се може на три начина постати пунолетан. Обична је пунолетност кад се наврше 24 године. Но може се и пре постати пунолетан. Ако неко пређе 20 година, може га суд на очеву или туторову молбу прогласити пунолетним и пре него наврши 24 године. Осим тога, сматра се да је неко пунолетан и без проглашења судског, ако му област и пре навршења 24 године допусти да води трговину или занатски какав посао. Дакле, ма на који начин постао пунолетан опћинар, он има право гласа, само ако шта друго не смета. Закон тражи за право гласа и то, да неко буде самосталан. То значи да је врстан сам својим радом себе и породицу исхрањивати, и не живи од милостиње опћине. Закон вели да мора бити непорочан онај који хоће да има право гласа. То значи да не сме бити осуђен од суда правомоћно ни због каква злочинства или прекршаја, због ког се по закону од 10. јунија 1890. г. губи и право бити изабран и право бирати, било код саборских, градских, жупанијских или опћинских избора. Од прекршаја спадају овамо само прекршаји крађе, преваре и проневере. Због осталих прекршаја не губи се изборно право. Злочинства спадају сва. Код злочинства политичких (а то су: велика издаја, сметање јавног мира, буна, устанак, јавно насиље) губи се право гласа од дана кад осуда постане правомоИна, т. ј. кад се више не може правити никакав редовити правни лек (призив и ништовна жалба) па до дана кад се претрпи казна. Чим се претрпи казна, одмах се може добити право гласа, не треба иза тога да протече ни један дан. То што вреди за политичка злочинства вреди још за два три неполитичка злочинства: злочинство двобоја, припомоћи дане злочинцу сакривањем, убијства у тучњави и припомоћи дане војнику да утече. Код свију других злочинстава, ако је кривац осуђен до пет година робије, мора проћи пет година, а ако је кажњен са преко пет година робије мора проћи десет година од дана кад је свршио казну, кад је одробовао, па да поново може стећи право гласа. А ако је осуђен ради прекршаја крађе, проневере и преваре, онда морају проћи 3 године од дана свршене казне, да се опет може стећи право гласа. Овде треба имати ово на уму: Није по за»