Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО

КОЛО

Сгр. 3.

Цело ми село омилело... — Из „Сељанчица" Цело ми село омилело, Што ћу, којој ћу, јагње бело? Свака је јагње за себе Свака је китка од цвећа, Свака је зора с пролећа, Свака је вода с извора, И лака пена са мора, Свака је роса Ђурђева; Свака је зрака сунчева, И лака тица грлица. Цело ми село омилело, Што ћу, којој ћу, јагње бело? Смиљану оћу, како ћу, Она је лепа, најлепша; Јагода лепша од свију; Дивна је дивних очију; Мирјана песмом заноси; Ракита снагом пркоси; Стана три села занела; Јана ми памет однела. Цело ми село омилело, Што ћу, којој ћу, јагње бело? Милорад М. Петровић.

Из ратарских писама о изборима. Трпиња. Мало о избору; Срби се сложили с Чивутом против Србина учитеља. Код нас је избор био врло мртав. Неки људи огласили, у нашем селу учинио је то миксићевац и рауховац Тома Милашиновић, да је д-р Палечек владиновац, и да ће изневерити коалицију. Због тога многи нису хтели ићи на избор. У Трпињи било је пре 100 изборника и ретко је ко фалио са избора, само онај ко због каква врло важна посла није могао отићи. Сад је изборника било 299 а на избор отишло их је само 90. Да народ више верује Милашиновићу, још би их мање било отишло. Али, срећом, не верују му много. Да је влада поставила свог кандидата, онда би много више изборника гласало за Палечека. Сад се Милашиновић свети. Нашег учитеља Душана Вуковића тужио влади. Сложио се са Чивутом Макслом Франком и неким другим српским несрећама, па туже овог ваљаног учитеља, који нам је основао Певачко друштво и почео радити да оснује Српског Сокола. Сироти учитељи! Ово је од 1905. већ четврти. Свако их прогони. Јадни су Срби, који гоне са Чивутом српоког учитеља, место да се сви сложимо и станемо на реп Чивуту. Где се Срби свађају, ту се Чивути богате. Овај Чивут је

скочио на учитеља, јер учитељев старац има трговину и гостиону, па смета Чивуту и он хоће да се свети, а Срби несрећни то не виде, него иду с Чивутом у слогу против Србина, као Вук Бранковић с Турцима против Срба. Али освешћују се Срби и овде. Има овде честитог народа, који види да Србима без слоге и љубави нема спаса. Неће много времена проћи, па ће се Срби отрести чивутских пријатеља и свију који с Чивутом држе. Дај Боже само ШТО пре. Ваш пријатељ Трпиљац.

Русија, Катарина Велика (1762—1796.) Буна Пугачева. Баш кад је почео први рат с Турском, букнула је у Русији страшна народна буна, у којој је коловођа био Козак Јемељан Пугачев, који се народу приказивао као цар Петар Ш., муж Катаринин, говорећи да је остао жив, јер да му је пошло за руком умаћи из шака убилаца. Народ је листом пристао уз њега у југоисточној Русији. У часу планула је буна у неких 7—8 губернија. Пугачев се прогласио царем и издао народу „писмо", којим ослобађа ратаре од кметства и даје им сву властеоску и државну земљу. Огољели, изгладњели, измучени народ усколеба се као големо море. Око Пугачева скупише се хиљаде људи. Страшни дани наступише за племство. Узбуњени народ убијао их је са свима њиховима на најстрашнији начин, куће и зграде им спаљивао, иметак сав себи присвајао. Држава је ратовала с Турцима и није било довољно војске да иде на бунтовнике. Све мање војске потукао је Пугачев. Буна је бјеснила пуне двије године, големи дио Русије претворен је био у пустош, ишарану порушеним селима и попаљеним иметком држављана. НаЈПОслије држава успије те пошаље већу војску на Пугачева. Његове чете буду разбијене, а он заробљен. Сад се стаде војска и влада светити народу. Око за око, зуб за зуб — тако је сиктала разјарена влада. Хиљаде ратара бише уморене ужетом, танетом, коцем и на точку. Хиљаде и хиљаде бише стрпане у тамницу, гдје су небројени помрли од глади, жеђи, болештина којекаквих. Хиљаде одоше на робију или у прогонство у Сибирију. Безбројнима су одрезали за казну уши и носове. Пугачева доведоше у гвозденој крлетци (кавезу) у Москву, гдје га је свијет долазио гледати као неко чудо. Суд га осуди на смрт, а тијело ца му се расијече на четири комада. Диоба краљевине Пољске. Између Русије, Њемачке и наше државе простирала се у оно доба и у прошла времена