Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Сгр. 3.

плаћа, а друго зато, што немамо времена као ратари, сваким даном да читамо. Пазато, браћо, претплатници „Срп. Кола", немојте чекати, да вас се мора опомињати, а сами знате, да сте дужни, јер овај лист је једини спас нашег ратарског сталежа, јер у њему читамо како ћемо код опћине, код котара, код суда, и свуд, куда нама ратарима ваља доћи. Па можда ће се и таке браће наћи, који ће се увријеђеним осјетити, ако им се и то рече, да овај наш красни српски лист не кошта више на годину, већ 3 К и 20 ф., а недјељно само 6 филира. ^ Има их доста, који наручи овај лист, да 1га чита, па му је тешко дати тих кукавних 6 фил., а није му тешко сваке недјеље у биртији запити цијелу годишњу претплату овог нашег листа, па у самом „слатком" шпиритусу, од кога полуди, па ни сам не зна шта чини, и кога све не увриједи. Браћо ратари, претплатници овог листа, немојте закидати „Српског Кола" и ускраћивати му излаз, јер наш је ратарски сталеж најјачи, па да пустимо овај једини наш просвјетни лист, кога тако јефтино добивамо и из њега се свему учимо, што нам у данашња времена највише вриједи. Себи, свом знању и памети шкодићемо и цијелом Српству, јер, на нас са свију страна наваљују, а не могу се наши прваци увијек сами за нас борити, већ треба, да се и ми боримо и да им помогнемо. А ако ништа не читамо, ништа и не знамо, па нијесмо кадри помоћи ни себи ни ком другом. Онда лако могу Кошутићи, Акуртије и Тарабокије на нас и већма насртати, кад смо толико неразумни, па не знамо чим би се ојачали и обранили од оваких дахија. Ширимо зато што већма „Српско Коло", да се народ боље просвијети. Али ми то не маримо, него напротив ми већма ширимо чивутски шпиритус, за који на годину дамо и по 100 К. Па кад нам оврховодитељ са стражаром дође пред кућу, да краву једину оћера и прода за тај „сретни" чивутски шпиритус, онда се ми не нађемо очепљени тако као кад нас опомену за тај једини наш ратарски просвјетни лист, за који би морали и залогај круха од уста враћати и за њега претплату слати. Та то је жалосно, да нас има и таких, који се морају опомињати за малу свотицу овог красног нашег ратарског српског листа, који нам као и живот вриједи. У Ивањском Боку, 27. XI. (10. XII.) 1910. Михаидо Ђорић, ратар.

Русија, Катарина Велика (1762—1796.) Покорење кримских Татара. Од некадање моћне татарске државе којој су Руси робовали два и по вијека, остала је послије ослобођења Русије јака држава татарска на полуотоку Криму и у околним крајевима јужне Русије. Ови су Татари, пљачкајући и робећи починили Русији неисказана зла. Остала је и сад једна ријеч у говору руског народа, која говори о том: Нико Русима није починио толико штете, колико кан (цар) кримски и папа римски". 1783. године одрекне се кримски кан своје части, а своју државу преда царици Катарини. Тако је нестало и зањег трага некада моћним и етрашним господарима Русије. Други рат с Турском. Године 1788. дошло је до другог рата између Русије и Турске. У овом је рату уз Русију била и наша држава, у којој је у то доба владао цар Јосип други. Он је склопио савез са Катарином. Русија се није много користила овим ратом. Суворов, најславнији руски војсковођа, потукао је неколико пута Турке управо страшно. Али друге државе: Енглеска и Пруска, нису дале да Турска буде уништена. Тако је дошло до мира, у ком је Русија добила нешто земље и једну јаку тврђаву, а наша држава није добила ништа. Александар Васиљевић Суворов. Треба да рекнемо коју о овом славном ђенералу царице Катарине, најславнијем руском војсковођи, који нигда није био побијеђен, који је име руско прославио као мало њих и о ком сваки Рус и сада говори с поносом великим. Био је из сиромашне племићке фамилије, малешак, слабуњав и ружан. Зато га отац није дао у војничку службу, али он ју је замиловао од малена и отишао силом у њу. Почео је као прости војник и био вриједан као мрав у служби. У малом и ружном овом човјеку било је јуначко, соколово срце. Почео је као прости војник , радио је најтеже послове и нигда се није узнио, погиздао и погосподио. Кад је био ђенерал и славан у земљи руској, хранио се војничком храном, спавао на сијену, зими није носио топлије одјеће од војника, с војниницима је радо говорио и шалио се, најмилије му је било живјети у табору. Мрзио је параде, клањање и увијање. Био је сам јуначког срца, али је уз то умио чак и од кукавица начинити јунаке. Он нигда није учио војнике, како ће се бранити,