Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 1.

Наши људи треба да се спремају за избо- I ре. По свој прилици биће сабор опет распуштен. Али ако и не буде, биће нових избора у многим котаревима који су проглашени за пријепорне. Радите, дакле, већ сада сви за изборе. Сремци ! Имајте на уму изборе за жупанијске скупштине! и епархијску скупштину. Немојте да продру код избора због ваше немарности наши противници. Онда ћемо сами себи бити већи непријатељи, него што су нам то наши противници. Ко не мисли држати „Српског Нола" у идућој години, нека нам то за времена јави, да му лист обуставимо и не трошимо за бадава. Ко не јави, тај ће се сматрати за претплатника. Велики жупани. Да повиси број својих вјерних у сабору испословао је бан Томашић попуњење столица великих жупана. Именовани су: Јосип Суботић за личко-крбавског, д-р Милорад Цуцулић за загребачког, Ђ. Дедовић, за беловарско-крижевачког, Вукашин Миланковић за модрушко-ријечког и Фрањо Кукуљевић, за вировитичког великог жупана. Од прије су постављени велики жупани: Белошевић у вараждинској, Јунковић у пожешкој и Адамовић у сријемској жупанији. И тако су сад попуњена сва мјеста великих жупана. Награда Франку. На сам католички Божић именовао је Бан Томашић Владимира Франка, сина Јозефа Франка, нашег крвног душманина, за јавног биљежника у Ђакову. Ово јавно биљежништво носи годишње 30.000 К. Тако Томашић награђује франковце, што су му помогли у сабору! јссам ли послао претплату ха „Српско Ходо"?

Из народа, Добар глас далеко се чује, а рђав још и даље. Пише нам пријатељ: Пред неколико дана био сам на Удбини, па, разговарајући у друштву, чуо сам како се многи кају, што су задњи пут гласали за Гашу, а међу њима и Миле Кораћ, који је са Душаном Чанковићем и Илијом Станићем већ послије закључка избора одгласао из засједе. Исти Миле ишао је недавно са још два Удбињанина у Далмацију по вино. У једно мјесто далматинско стигоше на конак. Одмах уредише

коње, па легоше уморни по вечери. Још ни заспали нису, ал' ето ти друга три киријаша из Госпића. Па, док уђоше, запиташе бирташа, која су ова три што ту леже. Овај одврати да су са Удбине винари. — Ех, Удбињани бише до сад људи, па се сад понијеше кукавички и искаљаше образ. А да имаше за кога још, још. — Све, све, брате — рећи ће други — ал' она три најкашња, који већ послије закључка гласаше или од страха или даше образ за мито! Кукавице над свима онима другима, који су прво њих гласали! Миле ћути као мртав. Али његов друг гурну га и упита: — Хоћу ли, Миле, за те казати? А Миле ће шапћући : — Не, по богу брате, ено ти и кола и коња, али не брукај ме. И пријатељ га не хтједе проказати. Тако рђав глас прати читав крај један. Тако сви ми Срби у Хрватској и Славонији не би смјели изаћи на очи поштену свијету српском, да смо се понијели као они плашљиви и поткупљиви Удбињани. * Ремовац , 15. XII. 1910. Ево ме, да вам се и ја једанпут јавим. Овуда је пред пар дана кроз наше село пролазио херцеговачки заступник А. Јемрић са капеланом из Грубишног Поља. Дијелио је некакве шпе ратарима у нашем селу, програм Стјепана Радића, вође хрватске пучке сељачке странке. И хвалио се како је он за нас Србе и сељаке и да ће он радити у сабору, нека се наши блатни путови претворе у друмове. Ја сам зато и походио овај крај, — вели он, да видим у какву стању српски сељак живи, да му се помогне колико се може. Ја ћу зато настојати у будуће да ме познате и код избора да гласате за мене, свог човјека, који ће радити за вас Србе и сељаке, да се ваше стање у овом крају поправи. Тако је он китио. Али Од наших Срба у мом селу ниједан му није наздравио, нити му је казао: „Живио!" за те његове лажи. Јер они познаду овакове лисице. Оваки му је био поздрав од нао: — Драги господине! Ми Вас познамо. Ви сте изабрани у котару херцеговачком на силу и срамоту и за гулаш. Ви зато варајте оне који су Вас прије изабрали у Херцеговцу, а нас не можете. Ви радите само на корист мађарона, а не српскога и хрватскога народа, са којим Ви живите. Ми поштивамо само оне застулнике, који су од српско-хрватске коалиције, а не Вас и вашег вођу Стипицу Радића, који лижете табане мађаронске. Ми читамо лист „Српско Коло" и „Хрватски Народ", па знамо ко је наш пријатељ, а ко непријатељ. Ви нами не требате лагати, нити се претварати. Ми разумијемо и познајемо такове птице. А онда мој господин Антон Јемрић и капелан, који га је нами представио, само су поцрвенили и горјели од стида. (Јамо су то казали: / "