Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

8

вора нашли свој свршетак, учествовала на врло видан начин и принела највеће жртве у крви и имању. Влада Његовог Величанства има право на то, што се у последњим догађајима, за време турско-грчкога рата, понашала тако, да је придржавајући се лојално и искрено политике одржавања мира на балканскоме полуострву, стекла јавно признање двеју великих сила и опште одобравање свеколиког јавног мпшљења у Европи. Према свему томе Србија је, односно влада Његовог Величанства, већма него ико други овлашћена и позвана, да тражи државноправну заштиту Берлинског Уговора за национална, црквена и политичка права српскога елемента у Старој Србији и Македонији, и да у томе циљу предузме што живљу дипломатску акцију. у

За тај корак дају, поред Берлинског Уговора, „довољан основ у разним приликама издати Фермани и обећања Њ. В. Султана, те с пуно права може се и треба порадити дипломатским путем код кабинета великих сила, да историјска и национална права српскога народа у Старој Србији и Македонији не буду запостављена и оштећена.

Сва је прилика, да је Влада Његовог Величанства у пуној мери вршила ту своју дужност, и да није пропустила никакву прилику, да смишљено, мудре и енергично заузме се за интересе српскога живља у отоманској царевини; али сам уверен, да ће Народној Скупштини, као представници народа српскога у краљевини, бити задовољство и служити јој за умирење, ако из уста управника српске спољашње политике чује и добије опредељена и позитивна обавештења. Из обзира на. све то, а с погледом на судбоносно значење, које има комплекс свију тих питања по буАућност Србије, сматра потписани, да ће испунити своју родољубиву дужност према Престолу и према Отаџбини, ако стави на владу Његовог Величанства,