Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

41

нод. Да смо ми, господо, стрпељиви и коректни, то смо ваљда већ у довољној мери показали пред Високом Портом, пред Патријаршијом, пред Европом; према- томе нисмо никако ради да несмишљено улећемо у каква авантурна предузећа, да се упуштамо у какве преухитрене кораке, а тако исто ми не епадамо ни у ону врсту људи и народа, који не умеју да буду заквални, који не цене учињена им доброчинства и којима један пружени пријатан залогај одмах отвара апетити за даље залогаје и комаде. Не, ми умемо и да трпимо и да чекамо. Али, господо, ако би сеи ови садањи изгледи за повољно решење скопљанског питања искварили и изјаловили, или ако би се збиља показало, да је то само израз тренутнога расположења, једнога наступа милости, а да није израз већ поменутога принципа о једнакој заштити и задовољењу права, да није израз вишета и правилнијега схватања обостраних интереса, онда лако може бити оно, што је већ иг. министар у своме говору поменуо, а то је, да ће наш народ и наше јавно мишљење скренути са терена, на коме данас стоји и на коме би желело да остане; ако би се збиља и у даљем току дотађаја показало, да једна васеленска црква није ништа друго до предстража, пропагатор и моћна полуга јелинизма, онда нико неће моћи да се зачуди и изненади, ако настане један покрет у нашим тежњама и нашем мишљењу, ако против своје воље, без своје кривице и после тешке борбе с нашим осведоченим осећајима оданости и поштовања према јединству православне цркве, бу-