Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

42

демо ипак силом околности потиснути на други терен, будемо приморани захтевима наших најсветијих животних интереса, нашега националнога опстанка и наше будућности. Уздајмо се у Бога и у мудрост оних, од којих то зависи, да неће дотле доћи, али тај покрет неће дуго изостати, он је већ ту на прагу, јер, господо, ми нећемо и не можемо на устима да носимо оданост према „јединој, светој, васељенској цркви“, кад те васељенске цркве у самој ствари нема, кад је она тај карактер отворено са себе збацила; ми не можемо вечито да јуримо и да идемо за једним примамљивим и варљивим Фантомом, који се зове јединетво цркве, кад иза њега вазда провирује јелински шовинизам и Фанариотска нетрпљивост; вагревајући се за тај Фантом ми очевидно можемо метути на коцку своје праведне тежње, и своје животне интересе. Ако би нас и против наше воље сама неодољива логика факата одгурнула, на пут оцепљења, онда у самој ствари не бисмо били шизматици ми, него би били прави и истински виновници шизме, дакле прави шизматици они, који под великом п светом фирмом васељенске цркве протурају свој национални сеепаратизам, своје себичне смерове и прохтеве, те тиме неминовно изазивају расцеп и стварају тшизму (тако је!).

До сад смо једнако говорили о жељама, о вери и нади; ви знате, господо, да су вера п нада лепа својства, али да су оне у политици веома проблематичке вредности, да су оне ваздушна и мршава храна за гладна човека. У по-