Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

46

цане зидове те рабатне зграде, тога државнога, створа, који је предмет толике бриге, толикога старања и узнемпрења за Европу и њену дипломацију. Али што се тиче онога другога принципа, испуњења захтева правде и човечности, ту мислим да ће већ много мучније ићи. У томе погледу ставља нам се у изглед један ослонац и начин остварења, а то су савремене реформе у Турској. Нема сумње да би савремене, савесно и смишљено изведене реформе, могле у великој мери задовољити захтеве правде и човечности, јер је много боље ићи путем мирних рефорама, него путем насилних покрета и потреса. Али то што у опште важи о реформама, то на жалост не важи о— реформама у Турској! Не могу а да овом приликом не кажем бар нешто у кратко о тим реформама у отоманској империји. Прича—_ чисто бих рекао гатка— о турским реформама, није сад тек као нешто ново први пут поникла; прича је већ давнашња и стара, која је добила свечанога израза у многим државним актима и изјавама разних Султана, а такође и у великим међународним уговорима. Већ у уговору о мируу Кучув-Кајнарџи од г. 1774, у чл. 7. Висока Порта обећава потпуну заштиту хришћанске вере и њихових цркава а у исто се време у томе уговору другој уговорној страни, Русији, признаје нарочито право заштите православне цркве и њених цркава у турској царевини; после тога долазе даљи акти о заштити Хришћана и о реформама, и то ђул-хански хатишериФ од г. 1889., ферман од г. 1864. па онда знаменити хатиху-