Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

48

томе је, што се ево данас опет поново износе иу изглед стављају те реформе; да је оно, што је о томе одређено у поменутим међународним актима а специјално у берлинском уговору, доиста како ваља испуњено, онда очевидно не би било повода ни потребе данас опет помињати п потезати те реформе.

До данас стечено непобитно искуство, дакле, показује да се у таквом државном организму, какав је организам турске царевине, све те ма колико свечано обећаване реформе тешко извршују или боље да речем, не могу ни извршити. Но, господо, констатујући овде тај неоспорни Факат и резултат досадашњега искуства, ја у исто време мислим да могу у име свију вас изјавити и то, да ми нити смо икад сумњали нити данас сумњамо о доброј вољи п племенитим тежњама, Његовога Царскога Величанства Султана, који је несумњиво испуњен најбољим очинским намерама према свим својим поданицима, тако псто ми не сумњамо о политичкој увиђавности и реформаторским тежњама просвећених државника Високе Порте, али оно у шта сумњамо и с пуним правом и основом сумњамо, то је: да ли ће Султан п његови саветници имати могућности и снаге, да своје намере о савременим реформама збиља у пуној мери остваре и у живот уведу. У томе погледу, господо, ја се не устежем изрећи своје уверење, да висока централна власт у Царицраду ту снагу нема и да ће се све њене најбоље намере, како до сад такоми од сад, разбити о две укорењене сметње, које су дубоко уткане у сам

~