Срце и душа Европе : прилог за историју првих педесет година у животу и раду Друштва Црвеног крста уопште и Српског друштва Црвеног крста на по се

рење тих бујица. Најзад направљено је мало реда. Хаос претворио се у организам.

Сада куца та организација као какав часевник. Систем обавештавања је врло прост. За свако питање, за сваког „несталог' направи се нарочита листа на којој је име, чин, године старости несталога исписан. Тако исто шаље и непријатељска страна за сваког заробљеника или рањеника спонтани извештај у коме је на нарочитој листи, рецимо зеленој, исписано име, чин и датум. Ако се бела листа подудара са зеленом, онда је верификовање постигнуто. Породица дотичнога извештава се у коме се заробљеничком логору налази изгубљени („нестали") и тако се постизава веза између домовине и непријатељске земље. ·

То изгледа тако просто да свако дете може разумети тај механизам. У ствари постигнута веза кида се на стотину начина, кида и тада треба психолошке умешности да се васпостави. Ту је на првом месту сличност имена. У француском одељењу н. пр. има можда 5000 заробљеника којима је име Мартен. Међу овима има их на 500 који се зову Ханри Мартен, и то у једном истом пуку. Колико је требало труда да се код толике истоветности имена не направи никаква забуна, да се постигне права веза! Па онда друга тешкоћа: правопис: Лефебр је једно од најчешћих француских имена, али оно се пише на двадесет разних начина, па често ни сам заробљеник не зна који је начин најбољи за исписивање његовог имена. Или, после многе муке, срећно је утврђено у коме је логору дотични заробљеник, али док стигне прво писмо, он је премештен у други заробљенички логор. Или први извештај није био тачан, сад се ваља на ново обраћати друговима, лекарима. Нове муке и нова распитивања. Ко може из даљине оценити бесконачни, замршени, невидљиви труд против свима случајностима размене, смртних случајева, пакостима случаја и судбине, док се тачно утврди један једини податак, док се умири један једини од милиона преплашених, док се умири за један сахат, за једну недељу. То је Данаидско буре које се непрекидно пунило људском бедом и невољом. Али никакав труд не може исцрпети читаво море страхота.

Али и тај посао за помоћ заробљеницима само је мален разломак херојског напрезања које су подносили вође и организатори.

Као год што у поједином разбоју непрекидно промичу многи изукрштани конци, тако су милиони људских «судбина данима, месецима, годинама промицали кроз руке неуморних појединих људи. О како беху многобројне, многоструке молбе и преклињања, жалбе и тужбе, жеље и питања, и на све је ваљало одговорити. Црвени Крст у Женеви надзирава једновремено све заробљеничке логоре да се увери да ли заробљеници добијају довољно хране, да ли имају довољно слободе кретања. Он прима молбе које срца цепају за размену тешких рањеника, за одсуства ради здравља у Швајцарској. Уједно је Црвени Крст банкар који прима новац из домовине да га разашље у далеке ратне логоре, он је поштар за разношење пакета са животним намир-

реја AI R=