Срце и душа Европе : прилог за историју првих педесет година у животу и раду Друштва Црвеног крста уопште и Српског друштва Црвеног крста на по се

а стање рањеника још горе. Од куда сада паникаг Из далека беху угледали велике колоне заробљених Аустријанаца, које се приближаваху и беше се чуло да се аустријска војска у масама враћа. Становници почеше градити барикаде. Други побегоше с породицама у поље поневши собом сву своју покретност на колима која јуре друмом покривеним рањеничким транспортима за Брешчију, и профијантским колонама које отуда беху послате за војску, мангупи коњи јуре на све стране, муницијска кола преврћу се, читави товари пексимита бацају се у јендеке десно и лево. Најзад ухвати страх и возаре, они испрежу коње, уседну на њих па каријером беже у Монтекјару и Брешчију, ширећи целим путем ужас и страх, градећи невероватан хаос, газећи рањенике који су их преклињали да и њих понесу; и који најзад, не слушајући никога, здераваху завоје са својих рана и стадоше трчати из склоништа на улицу, не знајући докле ће доћи2

Ране се позледише од прашине, врућине и од тога што се не испираху. Ваздух покварен, пун мефитичких испарења. Нигде ни једног болничара, а свако четврт сахата стижу нови транспорти рањеника у Кастиљоне. Ма колико да се труди један лекар са још 2—3 човека да организује транспорте рањеника на воловским колима за Брешчију, ма колико да је велика услужност Брешчијанаца који су чак у Кастиљоне били послали своја кола, опет је непрекидно долазило далеко више нових рањеника, него што је могло отпутовати даље. Препуњеност постајаше све већа.

На мермерним плочама којима су патосане цркве и болнице кастиљонске леже измешани Французи, Немци, Словени и Црнци. Испод олтарских сводова разлежу се псовке и хуљење Бога, узвици који се не могу исказати никаквом речју „О господине — рече мени један од тих очајника — што морамо сада да трпимо, а ми смо се баш поштено борили". — Други очајно вичу „дајте нам лекара" па се онда ваљају по земљи у грчевима док их не укочи тетанус и смрт. Где који рањеници чули или уобразили да се од хладне воде, којом се испирају њихсве ране — коте црви, па не даду за Бога да им се обнови завој. Другима се стврднуо завој па стеже и сече и они моле да им се завој скине и замени свежим, али нема ко. Лице им се црни од мува које долећу на њихове ране. Гдекоји од рањеника стресају се при помисли да ће их црви живе разнети. Једном војнику отворена лубања, мозак му се просуо по мермерном патосу... Његови несрећни суседи гурају га даље од себе, јер им смета... Притрчах да му заштитим последње тренутке живота, бацих моју мараму на његову јадну главу, коју је самртник још по мало мицао десно и лево. |

Од недеље пошло ми је за руком да са неколико сељанака и неколико странаца намерника организујем најпримитивнију помоћ.

„Недајте да умрем!" вриснуо би по који од рањеника зграбивши ме за руку. После неколико тренутака он беше мртав.

Један млад каплар који беше на умору, кад сам му дао воде да пије, докле га придигох рече ми: „Ах, драги господине кад би хтели да напишете мом оцу само неколико речи да ми поутеши мајку". Док ја записах адресу његових родитеља, он издахну. Ја сам испунио његову последњу жељу.

RA не

а