Срце и душа Европе : прилог за историју првих педесет година у животу и раду Друштва Црвеног крста уопште и Српског друштва Црвеног крста на по се

бави и милосрђа, а то би било а) под управом самих војно-санитетских власти, на самом бојишту указивати прву помоћ рањеницима и болесницима; 6) његовати их по болницама док не оздраве.

Нека нико не каже да се таквих људи не би много нашло. Има пуно саучесних срдаца, пуно витешких карактера и у нашем егоистичном и хладноме веку, за које би неописана драж била, излагати се истим опасностима, којима се излаже ратник, али са драговољном мисијом утехе и самопрегорења.

Историја има много примера таквог самопрегорења. Довољно је само поменути арцибискупе Карла и Фредерига Боромео (1576 и 1627), Кастел-Морона (1720). Па Џон Хауерда, па калуђерице Марту из Безансона, и Варвару Шајнер. Па велика књегиња Јелена Павловна, удовица В. Кнеза Михаила, па мис Флора Најтингалова, па мис. Стенлијева! Успомена на Мис Најтингалову живеће докле буде историје.

Има и у старо и у ново доба пуно случајева такве оданости, а много их је остало у мраку несазнаних али колико их је међу њима било без икаквог успеха просто с тога што беху усамљени, што их није потпомогла општа организована симпатија.

Потребно је дакле што више драговољних, савесних и стручно спремљених болничара и нудиља, који би, признати и потпомогнути од Команданата у пољу могли радити онде где је нужда. Особље војних болница не досеже па макар се његов број утростручио у свима војскама. С тога се мора обратити на приватну помоћ, и само ако цео народ помогне, може се постављена мета достићи. Треба се обратити за помоћ свима, најсилнијима овога света и најсиромашнијем надничару, јер сваки на свој начин може помоћи у овом великом делу. Треба се обратити за помоћ и мушкима и женскињу, почевши од престола па до најсиромашније удовице, јер ће се свуда наћи готовости да се помогне невољницима; ваља се обратити војводама, филантропима, књижевницима, који својим списима и својим талентима могу највише учинити за ову ствар која се тиче свакога народа, сваке покрајине, сваке породице" — —

Брошира Ханрија Динана заталасала је целу европску штампу, јер је преведена на многе језике. Од свију одзива јавнога мњења ево само једног: Гвидо Вајс наштампао је у Ауербаховом листу“) један чланак из кога само неколико врста:

„Онога дана крвавога, када се била Солферинска битка, ражљути се небо на ту ништаву имитацију страшнога суда, па силном песницом олује згромила своје небеске ескадроне па изведе своје небеске батерије, па започе своју убојну музику са истинским громовима тако да су народи, који су се на земљи тукли на један пут стали, прекидоше међусобно убијање док не прође олуја — — —- Један Француз, Ханри Динан гледао је око себе и што громови и муње земаљских Господара беху записали на крвавоме бојишту, то је он уписао у своје срце. И Бог да прости ко га роди. Бог нека га награди за то. Он нам прича, и то страховито просто, како тамо у јендеку лежи неко, који обема рукама зауставља дроб своје утробе који му куља на широку рану

8) Пешвсће ВЈашег у бр. 41, од год. 1863.