Срце и душа Европе : прилог за историју првих педесет година у животу и раду Друштва Црвеног крста уопште и Српског друштва Црвеног крста на по се

правни

KOSE NSLOANRN

тлавна команда Х! немачке армије, која ће нам по нашем требовању издавати материјал за болнице, рањенике и болеснике“.

Тако су урадили и у Београду где је одборник Татомир Пе јевић био представник Српског Друштва Црвеног Крста,“)

Ни један од наша три непријатеља у овом рату, ни Немац, ни Аустријанац ни Бугарин није уважавао Српско Друштво Црвеног Крста

него је отимао његову имовину.

Суботић и Радојловић одступали су по наредби Врховне Команде из Крушевца, преко Куршумлије, Приштине, Вучитрна, Призрена, Ђаковице и Пећи. У Призрену придружио им се и одборник РОг Јеврем Жујовић. Ог Суботић је болешћу приморан да остане у Патријаршији, у Пећи, где је заробљен од аустријске војске. Тражио је да као представник Српског Друштва Црвеног Крста буде поштеђен. Ђенерал Хрозни огласио га је као обичног заробљеника, и запленио је како докторова приватна тако и друштвена кола и коње, па га је онда интернирао онамо одакле је био родом, у Крагујевац. После 3 месеца допуштено му је да се пресели у Београд, али се има безусловно сматрати као ратни заробљеник. Ово је јединствени случај у историји Друштава Црвенога Крста у опште. И тако црна судбина морала је задесити човека, коме у рату беше син јединац умро, коме се жена због смрти јединца убила, и који беше поврх свега тога обрван болешћу од које је на скоро после рата и умро. Ово треба имати на уму када се цени 24-тодишњи рад Ог Воје М. Суботића. По мом. уверењу он је један од најзаслужнијих радника Српског Друштва Црвеног Крста, као што је био и фактотум Српског Лекарског Друштва за много година:

„Међународни преглед Црвенога Крста“-“) донео је овакав некролог о Пг Воји М. Суботићу:

„Са тугом се сазнаје да је Ог Војислав М. Суботић из Београда (Србије), бивши подпредседник Орпског Друштва Црвеног Крста преминуо. Покојник је рођен 1866. учио је медицину у Бечу и Паризу. 1892, поставши доктором правио је каријеру као лекар у болници за душевне болести, којој је постао управник, и стекао глас доброга психијатра. Био је опште поштован са свога доброга срца и душевно-

сти. Био је члан разних добротворних друштава, којима је посветио

добар део свога живота и рада. Нарочито ваља нагласити врло велики рад његов у Српском Лекарском Друштву и у Друштву Српског Црвеног Крста (24 године).

Многе стране мисије за помоћ у Орбији сећаће се љубазног и лојалног потпуковника Пт Суботића.

зт) Вреди записати за историју овај детаљ: Када је оснивач Срп. Друштва Црвенога Крста доведен под стражом из Врњаца у Београд и пре него што ће га експедирати из Београда као интернираног — дошао је к њему т. Татомир Петронијевић и замолио га да прими његову помоћ у хиљаду динара. Та једна хиљада динара била је за некадашњег Министра Председника више него 100.000 у редовним приликама. „Дате ћемо видети како су готови

сви чланови гл. одбора Срп. Друштва Ц. К. били врло хумани људи на висини

свога положаја. 38) Revue internationale de la Croix rouge, Octobre 1922. Срце и душа Европе 5