Срце и душа Европе : прилог за историју првих педесет година у животу и раду Друштва Црвеног крста уопште и Српског друштва Црвеног крста на по се

рана ан dO

сина ala“

далници, који имају права на сажаљење и помоћ великодушних срдаца> Па онда, шта је најнужније, ко може да му одреди границе Оно што је довољно да човека спасе да не умре од глади, често је најмањи део онога што треба другоме да савлада свој бол, који остављен самом себи може да постане убиствен. Несносности прогонства и растанку од своје породице додајте страховње за судбу отаџбине и ону клонулост која је тако судбоносна за заробљеника, и која обузима сваког човека отргнутог силом од средине у којој је живео, радио, волео и надао се да ће бар умрети у њој, ако не буде могао срећно живети. Треба да се човек само замисли да је и он у положају ратног заробљеника па нека каже да ли му је порција хлеба и супе, једном или два пут на дан, дакле оно што се сматра да је најнужније, довољно за опстанак у непријатељској земљиг Па још ми говоримо о кратким ратовима, као што су били немачки и италијански, који су трајали свега неколико недеља. Али ко нам гарантује да наредни ратови неће дуже трајати» Ново оружје и нова тактика не гарантују нам за то. Узроци за трајање ратова леже много дубље“). За време дуготрајних ратова, народносне мржње букну и стврдну најбоља срца према побеђеном непријатељу. Тек онда ће међународни одбори за помоћ ратним заробљеницима постати изванредно важни, постаће органи божанске љубави у сред општег беснила жалостних страсти, постаће Нојеви ковчези за спасавање несретних жртава сувременог насиља, постаће прибежиште срдаца, која желе да служе Богу у сред буре коју је подигло беснило људско.

У случајевима када и саме војске почну осећати недостатак животних намирница, једино приватно милосрђе може са узвишеним напрезањима надокнадити оскудност јавних администрација у издржавању ратних заробљеника. Треба само погледати на цифре драговољних прилога у натури и у новцу, које су међународни одбори успели да скупе за време последњих ратова у Европи и у Америци, па да се човек увери.о колосалној користи, коју у тешким временима могу да пруже драговољне писаније. Највеће жртве, драговољно поднесене, мање су тешке него и најмањи прирези или ратне контрибуције. Додајмо томе још одушевљење, које је тако велики помоћник сваке добровољне акције.

Несумњиво је да државе имају дужност да се старају и за ратне заробљенике, али и у томе треба владама приватна помоћ као и за рањенике и болеснике, пде год не досежу државна средства.

Дужности дакле одбора за помоћ ратним заробљеницима биле би:

1. Старати се за све од чега зависи њихово здравље.

2. Старати се за редовну преписку између њих и њихових породица. 3. Старати се о њиховом повратку у отаџбину.

4. Осигурати сваком заробљенику који умре у ропству: засебан

гроб, како би га породица могла наћи и ако хоће ископати и пренети у отаџбину.

5) И није се пртрари Први рат који је наступио трајао је 1870—171, а светски 1914—1918 !