СРЂ

— 142 —

— „Zbogom!" Sutra dan, kad je Janica pošla u drva, srio je Antun. Dogovorili se, da će se u brdu sastati. Janica k drugaricama, a Antun po pušku, te u lov. Nije ujemu do lova ni do zabave, već je njemu do razgovora s djevojkom. ćuje se sjeka planike tu ne daleko. Antun pobrza k djevojkama. Kad stupio bliže nazdraviće: „Pomaga' vi Bog, manjgure!" — „Dao Bog dobro!" — „Jeste li se umorileV" — „А, polagano. A ti u lovu?" — , ; Evo izišo malo" i namigne Janici. Ona će кб da nema zgodna drva za naramak: „Biće amo bolje planike, idem vidjet". Odmače nekoliko, te baš k Antunu na poznato joj mjesto. „Sjeci tu planiku, da se gjavoli ne bi stavili", nagovori je Antun. „Jesi li čula'?" — „Jesam". — „Znaš sveV" — „Znam. A što si naumioV" — „Što sam naumio! Hm, naumio sam opet poć u ćaće ti. Tvrd je кб drenovina." — „Ако ga opet uzinoliš, mislim da će pristat. Dobar je. Gleđa me кб oko u glavi. Reci mu, da si mi mio, a kad mene upita, ja ću mu otvoreno kazat da " „А kušaću" prekine jc Antun, „samo je li vjeraV" — „Је li vjera, moj Antune! Sad bih se na te naljutila. Kako možeš to pitat! Nijesam ti nigda učinila štogod, da ti promisliš, da te ne ljubiin. Ako si ti od riječi, ja sloboduo jesam". ■— „Је li tako'?" — „Jest". — „Daj ruku!" Janica pruži ruku, a 011 je obujmi davši joj žarki cjelov. Oblije je žarka rumen. (>na se naglo trgne udariv kosijerom o hrek planičin, što joj se ne dao nikako presjeć, a ne bio deblji od ruke. Dok su god govorili, ona ga je sjekla, ali što se ne da, ne da. Da je u drugijem prilikaina, Antun bi dobrovoljno skočio da joj pomogne, a sad je samo gledao.