СРЂ

— 242 —

— заврши, и уозбиљи се, кб да је открио какову тајну. Па да заметне јако узбуђење, узме са стола новине и гледа бесвјесно у њих. —• Ива!? •— понови царинарски чиновник очито у чуду. Премишља часом у себи и онда кб досјећа се. . . . Једнога дана, тек је дошао на ново мјесто, разговарао се с њиме. У то норед њих ирође неки сељак. Иво га поздрави еа: »Помагај Бог!« Он није знао да се у Боци католици тијем називом у путу сретају, па упита Ива: Што, зар и ви кажете »Помагај Бог«, а не »Фаљен Исус«, као што је код нас. — Тако је старинско, а ми се, кб и они старога закона, тога држимо. II настави: — Истина, сад уче дјецу да говоре: »Фаљен Исус«, а наше жене почеше се тако поздрављати. Царинарскоме чиновнику Тадићу бјеше жао, што на овај начин господа хоће да дијеле народ; није могао да схвати какова. је народу од тога корист, па рече Иву, како cv сви они једне крви и једнијех обичаја: налажу бадњак, славе крсно име . . . и да тешко гријеше они који хоће да их раздвајају. Иво је нристајао на његову и још надодао, како је сада зло настало: ето сада један другоме не кумује, не облазе се о домаћијем славама; а прво све је друкчије било. Није се гледало, ко је старога, ни ко је новога закона, већ кб браћа једни с другима. Сјетио се и другога случаја. Шетао }е поред мора, гледао по пучини, и у окоие брдине. Дуваше југовина, па га је једнолични шум морски а особити звук морскијех валова, кб успављивао, и будио му силу неопредјељенијех сањалачкијех мисли; и блажила га тоила, млака југовина и до ганућа га доводила. У то прама њему водили су финанцијски стражари десетак црногорскијех криомчара, повезанијех један до другога на једноме конопу. Њихова тугаљива мрка лица, у низу, кб јато ждралова, — неиспавана и изгладњела, чињаху се до Бога жалосна. — Биједни људи — сажалн он, кад су мимо њ прошли, и сјети се, да и он као и други купује од њих криомчарску робу. •— Ви их жалите!'? — јави се иза њега Иво. — А што долазе у нашу земљу; силом хоће да нам из уста носе комад