СРЂ

— 243 —

круха. . . Е, да се ја бројим . . — говорио је даље, очитом намјером, да се улагива пред државнијем чиновником. — Мани, болан — одговори царинарски чиновник преко воље и узбуђен — И они су људи. . . Сиротиња тражи комад хљеба — надодао кб за се. Па да о томе прекине говор, обрне на шалу и рече Иву: — Зар су они криви, што су се два педља даље родили од наше границе! . . Све што је Тадић о томе знао, испричб попу Нику, и заврши: -— ето с чега ме кривиш? Али поп Нико не вјерује, наваљује и љути се. Па се разговор изврну у досадну препирку о гранпцама истога народа ? што сјећа на то, кб да неко метне у главу, да из смјесе бара и проса лучи једно зрно од другога. — У нас, вели Тадић, не може се говорити о народности већ једпно о странкама, или којој струји ко припада — говори и шета се по соби. -— А ти си одабрао њихову струју? — Да, јер одговара мојијем осјећајима, народноснија је и.. -— Што су они шизматици — прекиде га поп Нико. . . А таки сте сви ви Срби-католици. ... Ти си још грђи, јер чакавац. . . Ти си напросто издајник! — све жешће наваљује поп Нико, дошавши у ватру. — Идите тамо у Црну Гору — и ноказа кретом руке на високе брдине. Па жестоко узбуђен пође другоме прозору. Тадић плане, узе клобук; но не рече ни ријечи. А он се опет к њему обрне, па одлучно рече: — Упамти што ти кажем, ако ћеш бит миран, знај да су овдје осле двије народности. — Лажеш! — избаци Шадић, очито узрујан ради посљедњијех поповијех ријечи, и нагло изађе из куће. Растресен гледао у пусте куће, мрке баште, живо море и суре брдине. У се купи сву суморност пунога зимњега дана. А сунце се на махове јавља, док га облак стиже, зађе, и све се заодјева у суру боју, из које стрше највиши висови у оловасто небо. До мало и он се умири; иза срџбе спопаде га лака туга и ганут тражијаше начин да увриједу заборави. Али кад помнсли, да судруг му хоће да раздваја опо што је једно, и да га је издајицом назвао, боли га љуто у души. и уједно осјети