СРЂ

— 246 —

на царинарскога чиновника Тадића. Садржина му је: како он шири српску пропаганду, гоји особите симпатије за Црнугору, а најпослије и сумња се о његовој чиновничкој дужности. Цио допис био је, ко извјештај на пристојне власти, само што службенога броја на њему било није, али су свој број на челу носиле саме оне радикалне новине. Тадић је онога дана, кад је за њ сазнао, био у уреду. Додијало му се писати, па гледа кроз прозор у јато галебова. Увијек кад их гледа, како се надвију над поносите валове, и када слуша њихов крик, заокупља га слатка меланхонија, која га носи далеко у висове. Тада је његова душа мекша и мекша — скрушава се. . . У то пријатељ приступи к њему пружи му лист, и упозори га на допис, он га први пут летимице прочита, па понови читање на глас. Часом замисли се, а кад схвати садржину, чисто протрну. И враћајућ повине пријатељу рече му очито ганут: — Кому што ја чиним, а ето хоће да ми нашкоде?! — А знаш ли ко је написао допис? — упита га пријатељ и гледа га у очи — и не добивши одговора прослиједи: Нико други, но твој судруг поп Нико! — Није могуће, — очитијем увјерењем одговори он. Још јутрос смо се поздравили. — Па! —- насмија се пријатељ. — Види се да си право сањало. ... Он мисли да си за домовину опасан, те да је учинио патриотско дјело. А кад је то по сриједи, онакав човјек не бира средства. . . И послије, кад га је пријатељ увјеравао да }е пон Нико заиста допис написао, једнако је сумњао. А кад га је пријатељ очитијем доказима присилио да вјерује, није могао иикако да схвати: што је нагнало његова саученика, тога поноситога и карактернога патриоту, да му онако из потаје подвали, очитом намјером, да му код старије власти нашкоди? — и тугом у души подуже бн мислио о томе.