СРЂ

— 245 —

врати, чека службена бурократска дужност, која, ако га је и хранила, није му се милила. Посматра морски затон, са испрекрштанијем пругама, пун воденијех струја, што утичу у набрану пучину, која изгледа кб смежурано старачко лице, кад га студ лизне; а ледени повјетарац, што се са снијежнијех брдина к мору спушта, у себн носећ звук голети, пренаша га мишљу у студене крајеве, па нагоном очи му траже топле заклонице. У њима заклоНиле се наранџе, са оштријем лишћем, справне да обране свој плод од љута сјевера; иза лишћа вире сочни дозрели плод, скупио се по двоје, један уз други, кб главе нејакијех близанаца, у мајчиноме наручју. Тако пустивши маха сањалачкијем мислима, бијаше заборавио на судруга и нанесену му увриједу, но сјети га се, кад је дошао до иепред куће му. Погледа на прозор. Иза цакала угледа главу му у облаку дима; пушио је, и гледао радника црногорца, што је копао у његовој башти тешку земљу. Кретом главе поздрави га и пожури се кући. А поп Нико једнако гледа кроз прозор, и подаје се мислима, па кад Тадић замакне, нечему се сјети, па пође и сједе за сто, да напише оно што му се је од јутрос заметало у глави, док је по соби шетао и кроз прозор гледао. Пише већ прибране мисли, и док пише све се више поджиже. Кад је довршио, стаде на глас да чита, а посље исправља оно, што му се чини да не ваља. Среди се и изађе из куће. Није се обазрио на тежака, што је копао замрзлу земљу: није осјетио мирис сазрелијех наранача, ни суморност зимњега дана, ни хладни ваздух, у којем се све живо окупља, и једно од другога тражи самилости и љубави, да осјети благу топлоту, — већ иде укочен, поносит; од студи му је помодрила угојена глава, а свијетле дчи раздражено у простор гледају. А кад је дошао поред поштарске шкрињице, приђе к њој и у њу баци запечаћени лист, адресован на једне радикалне новине, у којем је био уклопљен његов, онога часа, написан допис, са потписом — »Патриота«. . . . Неколико дана кашње изишао је тај допис, у онијем радикалнијем новинама. Бијаше крцат свакојакијех сумњмчења