СРЂ

— 345 —

ћудни смијех кад се указаше шест слова и четири броја, и кад ми рече, гледајући ме Својијем чеднијем очима, једно најнодесније »Ето« које је игда умјетник изговорио нред каквијем ремек-дјелом . . . Како нам се чини близу пријатељство пз дјетиљства, а како је далеко! . . .«

— »И ви сте се срели очи у очи за вријеме рата?« запитах ја, како он ћуташе. Бојао сам се да не прекнне своје повјерљиво причање каквом својом уобичајеном пошалицом. И ма да је догађај био, који претсказиваше ова прича, од обичне вр.сте, и, како се данас вели, узбудљив, желио сам да чујем причу из његовијех уста. Требало је да још једном искусим, колико стварност има више тананијех разлика, но што их уобразиља снијева . . . — »Није баш сасвијем то«, одговори Перше, »ма да смо били близу тога. Али не идимо тако брзо . . . Између те године 1858, кад се бијасмо, Винкел и ја, закл«ли један другоме на то вјечито пријатељство, и рата од 1870, кад смо заиста били изложени опасности да се сусретнемо с револвером у руци, јер он бјеше постао пруски официр а ја фраицески официр, били смо се свега једном видјели, и покрај наше свечане заклетве били смо, разумије се, још прве године, престали да се дописујемо. То је обични ток гимназијске интимности. Бијасмо се понова нашли, тога пута о коме вам говорим, у једној од гостионица на Изложби 1867, сваки у друштву својијех новијех другова, толико колико да се упознамо, да речемо један другоме своје тадашње занимање и да измијењамо своје адресе. Он је сутра дан оставио у мој стап своју посјетницу. Затијем, не знам каквом препријеком бивши спријечен да му одмах вратим посјетницу, кад сам отишао у гостионицу да га потражим, био се већ вратио у Љемачку. Признаћу вам да нијесам, иолазећи на Рајнску војску са својијем копљаницима, — био сам капетан, — ни мислио на свога бившег друга из Версаја и Сен-Сова. Причао ми је, за вријеме нашег кратког срећаја, да је био у служби, ну не опредијеливиш ми род оружја, и не знадијах да није био, из ма каквијех разлога, дао оставку за вријеме између Изложбе и рата. Нијесам дакле на њега ми-