СРЂ

— 530 —

Слијепа. - Blaurice Moutegut Била је то једпа блага дјевојка, родила се је слијепа: никада њене тако лијепе очп, тако чисте, нијесу угледале ни најмањи звијездан зрачак, нијесу схватиле, ма и за једаи трепут, спољашност човјечанскијех предмета. Није знала, у својој номрчини, ни за боју ни за живот. Била је једно снуждеио дпјете, као сва створења пзузетне и иарочито незаслужеие несреће. Звали су је, у породицп: »Сирота Марија!« Имала је и браће п сестара, којп су добро видјели, весело живјели, који су је зајста љубпли, ради њене слабосги, њене љупкости, али су је иринудно напуштали, ]ер она није могла ни дијелити с њима игру, ни разумјети њихове разговоре. С годинама, од снуждене, поста она жалосна; све севише и више затварала у тајанствепост својијех бескориснијех очију и ријечи јој посташе скуие. Вјечито је сањала, готово лежећи у својој великој наслоњачи, сама би себе испитивала о вјероватности непознате битности, ну ова би јој питања остајала без одговора. И сестре јој, разудате, одоше руку под руку са својијем мужевима, послије свадбенијех свечаности, v којима она инје имала дијела, ма да је била назочна; за овим, кад и на њих дође ред, разиђоше јој се и браћа, у војску, на посао, за уживањима, а Сирота Марија оста сама, застрашена, са својијем старијем родитељима. Још до тијех дана, живјела је од кућне вреве: гласови, на које је била навикла, објашњаваху чак и просте догађаје, који су за њу остајали загонетке; ипак су је веселили као блиски израз свијета, који је за њу био непознат, опи су одржавали у њој малу животну грозницу. Мало но мало неста свега тога: бјеху се утишали и отац и мати, остарјели и једно и друго, изнурени теретом прошлијех дана, и нијеми дом је био суморан, тужан. Тада слијепа дјевојка ноче очајавати, дрхтала је расуђујући о будућности, која је чекаше. И њена ће младост проћн;