СРЂ

— 546 —

— I još mi oni nesretnici vele da nijesam Srb, a gledaj. gore li kod nih kod koga danas kandila; evo vidiš juče i danas neprestano gore kandila; Vidovdan juče, pa da ja ne pripalim kandilo za pokoj duša našijem kosovskijem junacima. Ta dok sam još bio malašan, govorio mi je шој otac, Bog da mu duši pros'i: Djeco, dva dana u godini neka vam budu najsvetija, a to su Vidovdan i sv. Savo, pa ja i čuvam očev amanet. — 0 Maro, de ti požuri s jelom, a i ja ću da malo vinca natočim; — otvori veliku spremu, pa izvadi vrč. — Ja ću odmah a evo i Mare, pa prihvatite se malo. — Ta već sam ostarila, pa šta ću, spora sam, — reče baba Mara i metne na sto tanir pun ovčijeg sira, — znam ja šta vi želite, pa donijeću i malo luka; a pa kako to tamo u gimlaziji? teško, znam uh, pa u tuđoj kući, nema materine nege; iju! šta će stara gospoja reći, kad vas vidi! pa i oslabili ste, ali i narasli. — Ta mani, hoćeš do zore; prestani već jedanput — reče Mata, pa natoči divnog fruškogorskog vina. Već se bješe sunce klonilo zapadu, kad mi izadosmo poslije večere pred kuću. — Pa, gospođaru, da se malo provozimo; divno je veče, ako je samo po vo^i — čiča Mata će. ■— Кб da mi iz usta oteste; hajdemo malo, a dotle će i kola doći po mene. Spustismo se obali Dunava; čiča Mata zagazi u svojijem teškijem čizmurinama u vodu i uđe u čamac, te ispjuska vodu ispolcem; očisti dasku za sjedane i mi se otisnusmo na onoj šiji. A divna večer bješe kakva je u Srijemu oko Viđovdana; sunce je bilo baš na zalasku, pa je čitav zapad bio crven; iznad nas se dizaše ponosno Fruška Gora i ruševine Sarengrada, u kome nekad gospodovahu srpske despote. Po strmenitoj obali verale su se koze, a jedan kozar sjedio je na samoj obali i svirao u dvojnice nekako tužno. Mi prestanemo veslati, pa smo sjeđili mirno i gledali na romantični Šarengrad i divnu Frušku Goru, koja se onamo sve uz Dunav pružila u nedogled. Iz daline se viđjela jedna lađa sa dva dimnaka a crn dim sukjao je iz obje; lađa se primicaše i već se čulo udarane točkova.