СРЂ

— 568 —

Чистијема -— све је чисто; А нечистим?... -— Нечисто је још и добро исто. — Та реЦи им, врли брате! Нек' се другог посла лате, А у пјесме да не крећу, Но да пазе своју врећу. Ту забаве њима, До озоја има; Јер пјесме су пламен жив. Ако их опали; Ко ће бит им крив? Само ниска завист — не зна штоват људе, Који на попришту — народном се труде, И не грме ником — ни »пузи« пи »лизи«; Нег приносе жртве — слободи и кљизи, Текућ кору хљеба —■ су десет ноката,

Пјесма моја кавге не ће, Ни раздире брацка срца. Љубављу је надојена, Љубављу се дичи, зрца; Ал' умије и обости, Кад се на њу проспу злости Из торбице, — навлаш оне браће, Која сваком стеже замах праће, И свакому сапела би крила, Коме их је поклонила вила.. Ама пјесник сла5о мари Што га злобно пецају комари; Не држи их ни у пети, А негмоли на памети Пецаше ме, — и још ће ме иецат: Ја ћу пјеват, — а они ће звецат. Ћз године 1880. #0

') Изнијели смо ову Сундечићеву пјесму на успомену доласка у Дубрс вник нашега госпара llepa. Пјесма је одговор њекпјем новинама, које с З акидале љубавне Суидечићеве пјесме. (Уред.).