СРЂ

— 594 —

II а ћ е н. Ноћас сам се пробудио преко мога обичаја. Не знам ради чеса нијесам могао ноћ нреспавати, како сам научио. На двору је дувао хладни сјевер, који је рушио природну тишину ноћпога живота. Час би фијукао развезујући, е би рекао, љути се што налази препона своме хитноме а дугоме нутовању; час опет тутњио јеком громова и једва осјетљиво титрао са кућама, као какав тренутни лагани потрес; а за час би се умирио, е би рекао хоће да одахпе природа, која се ваљда надула шиљући га. И ако сам био у топломе кревету, његов хладни задах по мало је допирао и до мене. Вријеме ми је веома досадпо било, тијем више, што сам осјећао празнину кућнога живота. Превртао сам се час на десни, час иа лијеви бок, а час опет наузнак. Мислио сам о свачему. Присиљен сам био мислити — и ако сам таке мисли желио одбацити — о чему не бих рада, а то ме је још више гњавило. Постао сам досадан сам себи. Сваки ми је треиутак бно година. Нај послије одлучим да се дигнем. Зовнем момка и наредим му да ми освјетла постоле и сиреми каву. Облачио сам се по мало. Нестрпљење ме обузело, а нијесам знао за узрок. Њешто ми је фалило, а то њешто сам Бог би погодио шта је. И најмања ми је ствар сметала. Љутио сам се сам на се. Еле, свака ми трава није била на своме мјесту. За час ме оте из загрљаја љутње силовито дрмузање са вратницима кућнијех ми врата. Али то је био нрелаз к врхунцу њеном: — ког ми врага долазе сада зановетати. Момак оде да види ко је, а ја остадох мислећи како ћу зановетало величанствено истјерати вани. А како и не би?! Је ли икада имало доћи него сада, кад би и ђавб од мене побјегао. »Господару! тражи вас Паћен!« викне ме слуга. »Шта ћу му сада?« одазвах се. Иза кратке паузе чух: »Мени не ће да каже, с вама хоће да говори!« Поред свега што сам био љут, нијесам хтио убогоме Паћену показати врата. I !аљда ми, мислио сам, има што особито