СРЂ

= 599

имати ништа; ако будем други пут за њ гласовати, да ће ми онда дати. — Зар ја да им се продам? Ма не би' мога крста прода' за живу главу! Волија би' крепати и да се за моје ништа не зна, него то учинити! — Кад ми је тако река', а ја лијепо њему, да би' се волија утопити, него за њ гласовати, па изађем ванка.« Сад ми је све било јасно. Он је политички противник и ради тога му нијесу хтјели учинити оно што су морали. Његова постојапост у вјери и осјећајима одољела би зар и најжешћим ударцима, кад ево одољева оној тешкој болести, што се глад зове. Са свијем тијем што је са болом у души трпио не своју муку, него глад срца свога — дјеце своје, мушки је и са горућим жаром говорио о искреној непоколебљивости осјећаја својих. Ту је заборавио на све патње, на све бодеже, што су му у срце заринути. Кад је говорио да не би продаа свога крста, мало се погне и лупи се јако у груди. То му је најсветије; то му ваљда нико срушити не ће. Мени је пак то годило. Него жао ми је било, што томе јадноме патнику нијесам могао послије овога, ама баш ништа помоћи. Тако ми се ствар причињала. »Е, па кад су те из опћине изагнали, шта си кмени дошао? Шта ти ја могупомоћи?« изговорим мало оштријим ријечима. »Погријешио сам, признајем, нијесам смио тако с њиме поступати. Па моје су га ријечи као гром ошинуле«. Цијело тијело обори, као изнемогао болесник. Лијевом се руком подбочи. Главу погне и нагне је к десном 'рамену. Лице му се промијени, проблиједи као крпа. Погледа ме онако испод себе, испод онијех крупнијех обрва некијем чуднијем, дивљијем погледом. Суз& на очима имао није. llo свему се могао видјети прави лик исиаћеног очајника. Онај дубоки уздах што му се оте из груди, био је зар пошљедњи зрачак изгубљене наде, који одлети, ваљада, из његова срца, његове душе у други свијет, далеко од свега његова и као одјек жестоке мржње према свакоме. Кроз маглу свога незнања гледао је као запуштена, гладна звијер. Силовито су дјеловале ријечи моје на њ. Мислио је наћи утјехе, па је нашао очај. Сад се нашао осамљен тако се је ваљда осјећао — изгубљен, без икакве помоћи. 40