СРЂ

— 600 —

Стајао је тако ваљада два-три тренутка, у мислима, без њих, како ли. Док се мало трже, те осорним, презривим тоном прозбори: »Могли би ми ви учинити, али, ето видим, не ћете. Други су с картом потегли а ја не ћу, немам je.« >Ма ко је потегао?« упитам га. »Богме јест ено и Сава Којић, ено, онај Трсило.« »А ко је њему учинио?« »Њему је учинио капитан.«') »Па хајде нека и теби учини!« И ако сам му рекао да иде, никуд се ме маче, већ оста онако исто као прикован. Или зар пи сада пе вјерује да му не могу помоћи? Или је толико малаксао, да не може крочнти? »Ето, сада можеш ићи« рекох му; »да сам ти могао помоћи, помогао бих ти!« »Има' би' ја, али . . . треба . . . онога ... не ће капитап а да се штогод не подмаже, а ја пемам пребијеве шолде да купим шуверина. Ћео сам . . . онога . . . ако би ви ћели, да ми за . . а . . ајмите, а ја ћу вам одрадити. То ми учините, молим вас!« Сад нијесам могао му утећи, тијем више, што сам од срца сажаљевао јаднога човјека и ihto сам жалио да му не могу помоћи. Кад му сад не бих нритекао у помоћ, видио би да је од сваког запуштен, а и да нијесам кадар испунити своје ријечи: »Да могу, помогао бих ти«. Тога ради извадим форинту и пружим му је: »Ево ти, па чини шта те воља, да ти је благословено! Знам да га не ћеш на зло употријебпти.« Кад чу шта му рекох и кад видје шта му пружам, промијени се наш добри Паћен у лицу. Али не као прије при помисли, да му нема ни откуда помоћи. Лице му засја сјајем умиљне радосги; сачувао је образ свој. За њ је овај тренутак ваљада најсрећпији био. Узе форинту и сагне се да ме пољуби у руку, али му ја пе дадох. Него у тај час па руци осјетих једну топлу капљицу. То је била суза — знак искрене захвалности. Н. ') Кнез мјесни.