СРЂ

— 623 —

— Na ti i ovo! . . Nijesam ja tvoja praja! . . . — Maro! . . uzviknu on . . . ti me . . . Ali ga ona prekide, i tresući se ođ gneva, 11a mahove izbacivaše: — Zašto mi lažešV . . To ponižavane prelazi svaku mjeru! . . Ti si mi omrznuo kuću takvijem postupcima! . . Prićaš o uekakvom idealnom životu, a ovamo ne donosiš ni koliko treba za Vi\eb . . . Sram te bilo! . . Zašto si se ženio, kad nijesi moćan da budeš muž V! . . . Kod nega se u prsima nešto gomilaše. To nagomilavane iđaše sve brže, kao tek zapajena peć. Krv mu sve silnije strujaše i on osjeti kako mu damari udaraju u slijepe oči. Na očima mu se navlačivaše nešto prozračno, pa se postepeno sve više slijevaše, dok on ništa više pred sobom ne vidje, do prosute banke po pođu s negova Иса i iien modar lik, koji mu činaše se tako gadan. On zainahnu . . . 110 se brzo pribra, pogleda je još jednom, pa onda pl,unu, uzviknu „Gade! ..." i ode u kanćelariju. Dugo je lutao. Nije se sjećao sata. činaše mu se da se je to sve zbilo za jedan časak; a ono bješe duže, mnogo đuže; toliko, da je zadocnio. Stupiv u sobu, od ijeda mu se blijeđilo sve većma širaše po obrazima, i kad ču kako mu drugovi dobacuju kratke uzvike smijeha, i porukc, 011 skoči kao pomaman, negove oči sjevahu kao ogan, kosa mu se tresijaše, a usta se gotovo nesklapahu od silnog izliva: — Zašto se smijete? . . . Zašto se rugate? . . . Zašto g'edate tuđe poslove? . . . Zašto ne vodite računa 0 vašoj dužnosti? . . . N0, vi je nemate! . . Vi ne nalazite lubavi ni u kanćelariji ni u kući, zato ste veseli i bezbrižni! Vami nije stalo ni do službe, ni do kuće. Vi 11c znate da su obe dužnosti ogromne, a da je čovjek sićušan da im odgovori. Vi mislite da ste veliki, a vi se ne vidite pod teretom koji vas pritiskuje. Vi ste ništavni u službi, smiješni kod kuće! Vi ne razuinijcte život i svoj boravak u nemu. Vi ne znate, da treba obe dužnosti podjednako čuvati i starati sc za liino održane; jer, prezre li vas jedna, znajtc da je i druga izgubjena! . . . Ali šta je vami stalo do službe i kuće . . . ta vi imatc kafane, vi . . . vi . . . vi mi sc rugate! ... — Ali sc uzalu l opiraše, uzaluđ se razlivašc i sjaj i plam, 011 sc gubjašc pod grohotnijcm smijchom, koji ga još više kiiiaše.