СРЂ

— 665 -

Вранка Радичевића и т. д. Од осталих јужних Слогсена нема их него само од његоног великог пријатеља Словенца Копитара и од Бугарина Палаузова. Али зато од Словена сјеверних има их прилична количина; од Руса има писама грофа Румлнцева, адмирала Шишкова, мииистра Књажевича, посланика у ЈЗечу Балабина, књаза Ширинског-Шихматова, затим књижевника: Надеждина, Погодпна, Срезневскога, Бодјанскога, Кеппена и т. д.; од Чехословака има их од: П. Шафарика, Ханке и Кузмањи. Од несловена сретају с,е саопћења: Аделунга, Грима, Герхарда и т. д. Писма су овога збира готово сва писана Вуку; од оипјех ihto је Вук шпљао својим дописницима нема него само два, и то оба су намијењена Копитару. На писмима, која му долажаху, Вук је често биљежио дан, ког је које примио, а кад кад и дан, ког је на њ одговорио. Сва су готово писма или списи, којима се овдје бавимо, из мрве половине XIX вијека; нај старијп су од 1815 г.; млађијех од 1850 г. нема у с.ве него пет-шест комада. За ове ми је исправе било казано да нијесу никад издане биле, што ја ипак нијесам могао да лично нровјерим. Причиња ми се само као да сам негдје читао наштампане стихове црногорског владике Петра II, који се налазе у његову писму из Махина од 7 фебрара 1837 г. Него, ако и буде које од њих издано, број им не може бити знатан, нити то може сметати да се овај случајни збир у својој цијелини не објелодани. Списи се ови издају овдје строго хронолошки. Да их треба васпроизвести дословно правотшсом самога изворнпка, то се већ и само собом разумије. IH to се пак српских писама тиче, то се разумије тим више, што