СРЂ

— 833 —

В'јекова нет је страдб и чекб Тај слободе час; Смилуј се, Боже, Србину твоме Услиши ми глас! (диже се) Јован (устане). Амин! Подај Србину criac Услиши нас! Милка. Добар је Бог — услишиће глас. Ј о в а н. Анђела свог! Да, анђела, јер анђел си прави Што ми те даде Бог, Да видаш тешке ране Рањеног срца мог! Рана ми баш не смета, Beh као да је није, Ал' друга јача рана Срце ми јадно бије. Та два ти ока црна Алема та Два права, С њих ми је срце боно, А смела се глава. Коса ти свилна, црна Заплела срце моје; Ожарило га сунце: Румено лице твоје. Буди моја!... Шта рекох? Та лакше срце моје! Како ћеш да ирегориш Негдашње Милче своје?... Опрости, мили створе, Ватреном срцу мом! Очарало се боно С.а сличном красотом! Јер, кб кап росе бистре, Што сличи капљици,