СРЂ

— 900 —

једном он угледа како некаква птичурина на маслинову стаблу више нас улови једну птичицу, па рече: »Е хвала Богу као ћуку тица.« Паде ми одмах на ум наведени стих у »Горском Вијенцу«, па навалих на тога Благоја (тако му бјеше име) да ми то разјасни. Исприча ми он тада лијепу народну приповијетку, коју сам у појединостима заборавио. Сјећам се само, да је Бањанин почео са обичним: »Кад су животиње знале говорити«, па настави, како их је Бог (хвала му и слава) позвао једном преда се, те обећао оиој, која нај боље изврши дани задатак, да ће јој одредити што она сама зажели, па пошто је ћук нај боље то извршио, одреди му по његовој жељи сваки дан по једну птицу. Еле »како тада тако и данаске" заврши мој Благоје, који као и многи још наши сељаци говораше радо у десетерцу, »ћуку се зна сваки дан по једна тица.« Без еумње је Његош знао за овај народни израз, па га и употријебио, као што је сав »Горски Вијенац« како је познато, препун чисте народне дикције. Ако се томе дода, да је у народу врло обичан израз нпр. »дан и талијер« или »ока и плета" *) у мјесто талијер на дан или свака ока по плету, онда је цијели стих потпуно јасан ; јер и »дан и народ« је мјесто „сваки дан по један народ". Држим да је и сувишно говорити, да није „безукусно претјеравање", већ лијепа реторична фигура (хипербола) све оно што је Његош изрекао у овоме и двама стиховима пред њима, бива како је ово племе, турско, осим Азије, откуд је поријеклом, позобало сваки дан по један народ, што тумачи сушљедњим стиховима: „Мурат Српску, а Бајазит Босну, Мурат Енир а Мухамед Грчку" и т. д. Риеан септембра 1902. Мали.

*) „Ока и плета" је обичан израз међу трговцима у стоци на живо, мјесто колико ока моса толико плета (zwanziger). Каже се и „ока пред или под плетама" ако се хоће изрећп цпјена од н. пр. 13 плета за 12 ока меса или обратно.