СРЂ

— 906 —

dva okrajka ostraga strsila bi na stranama u vis, te bi se baš cinilo kao da gospodin kapetan ima cetiri uha, i to dva ulia da|a nego svoja dva. Zatijem bi primakao bliže vruću pečenku i junački na viliee nasadio. Nos gospodina satnika približa se stolu, od stola pak pečenka se na vilicama primiče nosu, pa obodvoje dolaze u doticaj ne osobito estetičan, ali samo za časak, jer zadovojan satnikov obraz vrne se natrag u svoj prvašni ravni položaj. Sada nož pjesmu pjeva po taniru. Zanimivo je gledati to lice, na kome se pozna, da satnikovi zubi i kosijeri još veselo službu opravJaju. Ali mu je lice vedro, malo bistro oko, i vidi se da je sretan gospođin Bitić, kako je sretan mladožena, koji čistijem srcem, punijem čiste lubavi prvi put celiva nevinu uzdrlitalu nevjestu. Po svemu tome bistro se vidi da je teleća pečenka bila jedina stvar, što je Bitića na ovome svijetu radovala, jedina slast negova života. Slaninar i prodavalac djevenica gospodin Jugac, što je sjedio svake večeri za obližnijem stolom, kadšto tumačijaše svojijem slušaocima upravo psihološki, zašto se satnik tako raduje svojoj telećoj pečenci, a to kad bi Bitić, nasićen i zadovo[an ostavio krčmu, a tad bi odbio deseti sahat. Prije, dok satnik bijaše siromašan i samo o svojoj penziji živio Јгтт govoraše Jugac — nije mogao pošteno ručati ni objedovati. Blagovao je samo u večer, i to jedino švoju teleću pečenku; dalđe imao je silan apetit. A kad se čovjek navikne da za čijem čezne, čeznuće i zanosiće se za tijem i kasnije, kad mu već ne treba tako. Tuj mnogo može domišiaj i uspomena. Tako je Bitić proveo dugo i dugo vremena, više leta kad napokon neumolivi udes pruži nesmijene svoje prste i pretrgne Bitiću svu tu radost u životu. 11. U gostionici biva svakojakijeh razgovora, svak va]a da sluša, pa ga i ne bila voja. Bitić se nije miješao u politična pitana, za to razgovor o poiitici nije mu godio. Tako neke večeri stoprva iza teleće pečenke malko se nalutio na neke svoje