СРЂ

— 12 —

И 3 Р 0 д Нцјесам видпо два супротнија карактера а дпа сложгшја сусједа. Обично сусједи, ако се не мрзе, ие живе у пријатељству и слозн; међу њима, неонходно, кад тад и ма за што настаје размирица. Међутим нико од рођака, иознаника н мјештана не може се ономенути да су икад Оили у завадп Милош Смиљанић и Петар Овчаревић; докле је сваком rioзната и готово је у пословицу ирешла мржња између њиховнјех очева. Они су само у овом слични: првп је остао без жене, а други без дјеце. Иначе, и по спољашњем изгледу, и по начину живљења, и по начелима, они се разликују као топал вјетар од хладнога. Милош је осредњега раста, благијех очпју и коштане песнице. Он је од онијех људн којијех сиољашњост често вара, о којијем сте на први ноглед готови да пресудите: у тијех је сигурно добро срце. ГЈримчив, доброћуд, пун предрасуда и дјетињскијех мисли, он, на срећу или несрећу своју, гледа у живот тако да у њему налази само оно што је лијепо и узвишено. За њега су народне пјесме једина књига и он из историје зна само великс јупаке и њихова одлична дјела. Тиме се ваља да може протумачити: зашто он не трпи туђина. Овчаревић је нешто старији од њега, просиједе браде, црне косе, увијек црве11 v лицу. Има ману због које га избјегавају и пријатељи и познаници: увијек се супроти оном с којијем говори. Чак би хтио да надмудри Никодија, таста Милошева, v љекарству, у којему не зна ни двије унакрст. Али оп понекад попушта Милошу, не што се боји његове мудрости, него што га воли. Човјека, који је неповјерљив према сваком, удивљана онај који му казује своје тајне. А Милош се просто исповнједа њему. И тако Овчаревић зна скоро сваку намјеру, сваку радост, сваку недаћу његову, а својих тајана не издаје, нити Милош жели да их зна. А овај се повјерава Овчаревићу, вјерујући да има посла с човјеком који из радозналости хоће да исгшта и дозна све, али коме није ни на крај памети да отуда заметне сплетку. По смрти свога оца Овчаревићу није требало ни много труда ни много знања да би могао с успјехом продужити трговину којом